МАНАСТИР ТАВНА

До манастира Тавна лако се стиже асфалтним путевима из Бијељине, Лознице, Зворника и Угљевика. Смјештен је у живописном крају, гдје се сусрећу планина Мајевица и семберска равница. Испод манастирског имања тече рјечица Тавна, притока Дрине.

Поуздано се не зна да ли је манастир добио име по овом водотоку или обратно. Легенда вели да је ова чиста планинска рјечица, након неког тешког боја, поцрнила од крви. Потамнила је, па је добила име Тамна, а касније неким чудним гласовним промјенама садашње име Тавна.

Било како било, Тавна је синоним за духовност, опстанак, човјекољубље, православље, издржљивост и заједништво. Тако одувијек. Све вријеме постојања била је долазиште и полазиште, хранилиште и коначиште, болница и заштита – духовно и тјелесно исцјелиште.

“Народно предање, не без основа, настанак манастира приписује времену Немањића – тачније, краља Драгутина, који је управљао и овим крајевима, а био је познат и по имену ‘сремски краљ’. Гласовити Троношки и Пећки родослови казују да су манастир Тавну, у селу Бањици, подигли Драгутинови синови Владимир и Урош. Данашња манастирка црква саграђена је на мјесту првобитног храма, па је свакако старија од цркава и осталих манастира у овом крају. Помиње се још у најранијим турским дефтерима из 1533. и 1548. године, а од 1548. до 1586. помиње се изричито као манастир”, каже архимандрит овога манастира отац Лазар.

На питомим обронцима Мајевице, који се благо спуштају ка ријеци Дрини и семберској равници, монаси су у миру и молитви живјели све до 1461. године, када и овај крај потпада под отоманску власт.

“Манастир је био често на удару Турака, али су га обнављали хајдуци. Народно предање једну обнову везује за гласовитог Старину Новака, харамбашу из друге половине шеснаестог вијека, и његовог брата Радивоја”, каже отац Лазар.

Недалеко од манастирског комплекса, у окомитој, веома неприступачној стијени, у Горњој Трнови, родном селу великог српског епског пјесника Филипа Вишњића, постоји Новакова пећина. До ње, за сада, могу једино доћи планинари и други веома спретни момци. Према народном предању, у тој пећини боравио је некада Старина Новак са својом дружином.

Према легенди, на стијени су удубљења од копита Шарца, коња Краљевића Марка. Легенда даље вели да је некада у околини манастира боравио овај митски српски јунак, те да је на Шарцу прескакао с једног на друго врлетно брдо.

У вријеме буна, устанака и осветничких похода окупаторске власти манастир Тавна био је склониште и љечилиште за устанике и вјернике
Легенде о Марку Краљевићу и Старини Новаку само потврђују да је православно становништво Мајевице, Семберије и Подриња одувијек било истрајно у одбрани свог националног идентитета и духовности.

“Поуздано се зна да је у манастирској цркви у Тавни крштен син Стојана Вилића из Горње Трнове – Филип, потоњи наш највећи епски пјесник. Књига крштених из тог времена није сачувана, јер је спаљена у једном од многих погрома на манастир и његову цркву. Иначе, одвајкада је ова црква била богомоља вјерника из Трнове, Главичица, Пилице, Бањице и других околних села”, каже архимандрит Лазар.

У вријеме Првог српског устанка, прве и највеће битке – на Чокешини, Лозници, Мишару и другим бојиштима, биле су баш у непосредној близини манастира Тавна. У то вријеме игуман је био Јефто Пљецо, а многи храбри момци из његовог окружења учествовали су у устанку. Послије слома устанка вратили су се у завичај, али се нису смјели појављивати у селима. Били су хајдуци по околним густим шумама.

“У манастиру је засјео неки харачлија Китовница и од народа је узимао велики порез. Посебно је кињио сиротињу, па је једном чета хајдука упала у манастир, побила харачлије и њиховог вођу Китовницу. На то Турци опљачкају и попале манастир. Тек након поновног ослобођења Србије у манастир се вратио игуман Јефто 1814. године и обновио га. Манастир је убрзо претрпио још једну турску похару, али монаси тада нису напуштали манастир. Приступили су поново његовој обнови”, објашњава архимандрит Лазар.

У вријеме буна, устанака и осветничких похода окупаторске власти манастир Тавна био је склониште и љечилиште за устанике и вјернике. Био је то и касније – у великим ратовима, посебно у Првом свјетском рату, који је букнуо 1914. године на Дрини, само који киломатар даље одавде.

На сјеверној страни манастирске цркве постоји велики број гробова устаника, ратника, духовника, болесника и других страдалника с обје стране Дрине. Сада нијемо свједоче о бурним временима и свој трагичности и манастира и овога краја.

Манастир Тавна, иначе, са прекодринским манастирима Чокешина, Петковица и Радовашница, чини такозвани православни прстен. Сви ови манастири су од великог значаја на очувању аутотохности српског становништва и њихове православне вјере.

Да је то тако, свједочи и гранитна степеница на јужним вратима манастирске цркве, коју су босе ноге, а касније опанци вјерника, од изградње у средњем вијеку, излизале, па је она сада нижа од осталих степеника за најмање десетак центиметара.

Ипак, највеће страдање манастир Свете Тројице у Тавни доживио је 1943. године, када су све објекте, до темеља, спалиле усташе. Они су још 1941. године интернирали монахе, а средином Другог свјетског рата спалили манастир, јер је ту била партизанска болница.

Усташе су у великом бијесу све спалили, па чак и веома богату библиотеку, све старе списе и матичне књиге. Све је изгорјело, осим једне старе Библије, Светог писма, које је у Тавну доспјело из неког руског манастира. Књига је у тој паљевини и огњу остала неоштећена. Чак није ни огарављена. Зато она има непроцјенљиву културну, историјску и духовну вриједност.

Највећа жртва тог прогона био је Здравко Јовановић, кога су усташе стријељале на вратима манастира. На његовом гробу пише: “Убијен 1943. од усташке плаве дивизије чувајући и бранећи манастир”.

Највеће страдање манастир Свете Тројице у Тавни доживио је 1943. године, када су све објекте, до темеља, спалиле усташе
“Ова света књига је сада наша највећа драгоцјеност. Рађена је ручно прије неколико вијекова у Русији. Најзначајнија је по бордурама које се уочавају на њеним листовима када је затворена. На њеном почетку, на првим бијелим страницама, постоје потписи највећих црквених великодостојника који су посјећивали наш манастир”, каже отац Лазар.

“Манастир Тавна је сада женски манастир. Игуманија је мајка Марта, угледна и веома поштована монахиња у Семберији, Подрињу, на Мајевици, у Јадру и другим крајевима. У посљедње вријеме доста је учињено на обнављању и изградњи нових манастирских објеката: првенствено конака, библиотеке, љетног молитвиштва и цијелог имања, на коме монахиње марљиво раде”, каже отац Лазар.

Тавна је одувијек била позната по богатим библиотекама. На срећу, и сада се може подичити по зналачки уређеној и богатој библиотеци, умјетничким сликама и фрескосликаној великој читаоници, просторији у којој се може обављати и чинодејствовање.

Посебно је богата збирка библија, штампаних у многим свјетским земљама и најпознатијим штампаријама. У њој је већи број примјерака Светог писма на скоро свим свјетским језицима.

“Крсна слава манастира су Света Тројица. Тог дана сви путеви вјерника и ходочасника из околине, а у посљедње вријеме и свијета, воде ка нашем манастиру. Долази велики број вјерника, а одржава се и гласовити вашар. На крсну славу Свету архијерејску литургију служи Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Василије.

Иначе, архимандрит Лазар Кршић је родом из Посавине. Дуго је духовник овог манастира, а у његовој порти засадио је винову лозу из завичаја. Сада је то лијепо уређен љетниковац. Отац Лазар је велики пријатељ свих умјетника и новинара. Веома је захвалан саговорник и увијек има утјеху и лијепу ријеч за све оне којима су оне потребне.

Манастир Свете Тројице у Тавни сада блиста новим сјајем. Уређен је и обновљен. И веома посјећиван, што је и најважније, јер је и сада долазиште и полазиште.

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )