Манастир Моштаница је српски православни манастир који се сматра једним од најзначајнијих православних манастира у Босни и Херцеговини. Смјештен је у долини истоимене рјечице на сјеверним падинама Козаре, 12 километара јужно од Козарске Дубице и припада Бањалучкој епархији. Кроз историју, овај манастир је заузимао важно мјесто у животу Срба на овом подручју. Претпоставља се да је саграђен у 16. вијеку. Током своје дуге и бурне историје, био је чак девет пута рушен и обнављан.
Прота Славко Вујасиновић наводи народно предање према коме је тијело мученика Теодора Тирона спаљено на мјесту данашњег манастира. Од њега је остала само рука која је поштована као као свете мошти, тако да је манастир према тим моштима добио име Моштаница, као и рјечица која тече поред њега. Мошти, тачније рука светог Теодора наводно се чувала у манастиру све до 1683. године, када је пребачена у манастир Комоговину. Међутим, Вујасиновић вјерује да је манастир добио име по рјечици Моштаници. То објашњава другим сличним случајевима, као што су манастири Гомионица и Грачаница, који су такође добили имена по рјечицама у чијој се близини налазе. Љубо Михић наводи народно предање према којем су се на рјечици која протиче поред манастира налазила 44 дрвена мостића, тако да је име Моштаница настало од ријечи мост, а касније је и манастир тако назван. Фрањо Рачки, хрватски историчар, вјерује да манастир носи име по плованији „Mosteniutza“ која се спомиње 1501. године.
Манастир Моштаница се први пут јавља у изворима 1579.3 у књизи Отачник која се данас чува у Хиландару. У овој књизи пише да је написана у храму светог арханђела Михаила у Манастиру званом Моштаница, у вријеме игумана Григорија јеромонаха. Међутим, како наводи историчар Љубо Михић у својој књизи Козара, манастир је морао настати прије ове године јер се сматра да је за развијање књижевне дјелатности био потребан извјестан временски период. Међутим, било какво прецизније датирање је немогуће с обзиром на то што и међу самим историчарима није постигнута сагласност ни око вијека настанка, ни око оснивача манастира. С друге стране, у народу се сачувало више легенди о настанку манастира.
Према једној од њих, манастир је подигнут 1113. године и то на мјесту погибије светог Теодора Тирона. Тврдња о овако раној години оснивања заснива се на основу натписа на старом манастирском кључу на којем је урезан број 1111.
Друга легенда тврди да је манастир задужбина родитеља светог Саве, али се сматра да је ова легенда историјски неоснована. Љиљана Шево, аутор дјела Манастири и цркве брвнаре Бањалучке епархије, наводи да се ово казивање уклапа у широко присутне мотиве светосавског предања и да не постоје писани извори којима би ова тврдња била поткријепљена.
Док Шево одбацује тврдњу да су манастир основали први Немањићи, владика Никодим Милаш и хаџи-Сава Косановић наводе да је овај црквени објекат могао бити подигнут за вријеме владавине краља Милутина или краља Драгутина. Њих двојица ово мишљење заснивају на тврдњи руског историчара Мајкова да се Милутинова држава извјесно вријеме простирала све до Дувна (1305) и да је у мираз добио Босну. Историчар Ђорђе Микић сматра да је ову тврдњу тешко у потпуности прихватити. За Драгутина се зна да је 1284. од свог шурјака, угарског краља Ладислава добио на управу Сријем, Мачву, Соли и Усору, а да је његов син Владислав био херцег Славоније под чију су управу, према Ферди Шишићу, потпадали градови и варошице Бихаћ, Крупа на Уни, Костајница, Зрињ, Топуско, Стјеничник и Дубица.
Прота Славко Вујасиновић не искључује могућност да су Немањићи подигли неки ранији манастир Моштаницу који се налазио на истом мјесту, али не и данашњи манастир који носи ово име. Он наводи:
Он [манастир Моштаница] је и млађег поријекла и стила од оног из доба Немањића, а да ли је збиља овај данашњи подигнут и сазидан на рушевини немањићког, то се не може ни знати ни доказати […] Првобитну Моштаницу су основали и подигли они, који су тога времена основали и многе друге манастире на путу којим су се кретале сеобе православног српског народа од истока и југа к сјеверу. То су били калуђери-избјеглице (пребјези) из турске царевине, која је тада досезала до планине Козаре, и основали га почетком 16. вијека.
Хрватски историчар Фрањо Рачки тврдио је да је овај манастир раније био католички. Други историчари се слажу да ова тврдња није без основа, с обзиром на то што су до доласка османске власти на ове просторе (пада Костајнице 1556/7. године) већинско становништво Кнешпоља чинили римокатолици. Након доласка Османлија римокатоличко становништво се повукло у унутрашњост Угарске и ови простори су остали пусти, па је османска власт ту населила своју рају, да им земљу око градова обрађује4, тј. православно становништво, које је до тада у тој области чинило мањину или га уопште није било. Тако Фрањо Рачки каже да се 1501. у долини Уне помињу римокатоличке плованије под влашћу загребачке бискупије, а међу њима и плованија „Mosteniutza“.
Постоји такође предање по коме је манастир подигнут за вријеме намјесништва Хасан-паше Предојевића, који је своме брату калуђеру Гаврилу Предојевићу обновио као столицу манастир Рмањ и подигао манастир Моштаницу. Међутим, ова претпоставка је мало вјероватна с обзиром на то што је Хасан-паша Предојевић, према бошњачком историчару Хусрефу Хаџиалагићу, владао између 1591. и 1593. године[9], док се манастир први пут јавља у изворима десетак година раније (1579).
Крај 16. вијека, када се манастир Моштаница први пут помиње у изворима, као и почетак 17, јесу вријеме највеће експанзије Османског царства према западу. Из писама које су монаси упућивали аустријским генералима сазнаје се да је манастир био у врло лошој ситуацији, али је и поред тога његована књижевна дјелатност. Манастир је такође у то вријеме набавио и низ скупоцјених предмета. Тако је 1607. године, у вријеме игумана Серафиона јеромонаха, монах Теодор преписао у Моштаници једно јеванђеље, док је јеромонах манастира Моштанице Гаврило између 1634. и 1635. у овом манастиру преписао Златоуст5 у коме се, између осталог, жали на несигурна времена због којих није могао да доврши свој преписивачки рад. Те исте године братство Моштанице наручило је и један раскошни сребрни крст, позлаћен и украшен драгим камењем. Овај крст је касније пронађен у ризници манастира Бањске. Према натпису на крсту може се закључити да га је израдио кујунџија Стефан Ивановић — Сарајевац из Сомбора. Иако изгледа да је манастир у ово вријеме живио у благостању, само три године касније био је спаљен заједно са манастиром Рмањ (Хрмањ). Овај догађај је забиљежен у једном писму аустријског генерала Франкопана у којем стоји да је у његов ђенералитет избјегло око 100 монаха из манастира Рмња и Моштанице. Прота Славко Вујасиновић закључује да је манастир у то вријеме веома добро стајао, када је могао држати и хранити толики број монаха. Ови избјегли монаси нису се на крају вратили у своје манастире него су неки отишли у манастир Марчу, док су други основали манастир Лепавину.
Године 1642. манастир Моштаница је обновљен и живио је у миру све до Великог бечког рата (1683—1699), када је опет био опустошен и спаљен. У то вријеме моштанички монаси су основали и манастир Комоговину, што је забиљежено на једном натпису на том манастиру. Натпис гласи:
Калуђери Јово Свилокос и Силвестар Продановић, јеромонаси, фундираше овај манастир, јегде народ испод цара турецкаго пресели под власт ћесара римског. Ова два калуђера из манастира Моштанице придоше сјеме и започеше овдје литургију говорити и манастир направише.
Манастир је и сљедећих година био рушен. Када год би избио рат између Аустрије и Османског царства, Османлије су из освете калуђерима и српском народу, који је најчешће стајао на страну аустријског цара, палили манастир. Такав је случај био и 1716, али је манастир убрзо након двије године обновљен. Године 1786. побунио се српски народ у долини Уне против османске власти, а у то вријеме се и Аустрија спремала за нови рат са османском државом. У знак освете за ту побуну, као и за подршку аустријском генералу Лаудону, манастир је опет био спаљен. У томе периоду је из Дубице и Новог избјегло 128 породица са 46 свештеника и 17 калуђера.
Аустријска окупација долине Уне трајала је 9 година, а у том периоду, тачније 1792, Моштаница је по пети пут обновљена. Заслуга за ову обнову припада игуману Венијамину Влајинићу. На десном угаоном стубу у паперти6 манастира стоји урезано у камену:
В славу свијатија и јединосушнија и животворјашчија и нераздјелимаја Троици Оца и Сина и свијатога Духа, јегде обновиттсја свјатаја обитељ в љето 1792 битс ратно времја и страшно зјело при игумену Влајинићу Венијамину огнем попаљена биста од прокљатих агарјанов.
Манастир је био обнављан и 1833. године, али се не зна да ли је прије тога опет био рушен. Када су Османлије опет обновиле власт у долини Уне 1795. године, игуман Венијамин је морао да пребјегне у Аустрију, тако да је могуће да је у том периоду и манастир настрадао. О овој обнови свједочи натпис урезан код улазних врата у којем пише:
Сија в свјатија обитељ обновитеја в љето 1833 мјесеца априла, обнови га архим. Игуман Гвоић Герасим.
Манастир је био на удару и 1858, приликом Пецијине буне. Обновљен је око 1863. године, највјероватније заслугом народног црквеног заступника из Бањe Луке Гавре Вучковића, који је издејствовао у Цариграду дозволу од султана за обнову Манастира Рмња и Моштанице. Прота Славко Вујасиновић наводи како је у овом послу велики удио имао и кнез Михајло Обреновић, па се сматра да је заступник Кнежевине Србије у Цариграду Јово Ристић много допринио да се раји изиђе у сусрет. Када је 1875. избио велики устанак у Босни, османске власти су и овај пут спалиле манастир. Калуђер Кирило Хаџић је забиљежио да је манастир запаљен 16. септембра 1875, а до 28. септембра остали су само голи зидови.
Када је дошла аустријска власт 1878. почеле су и припреме за обнову манастира. Неколико аустроугарских комисија је прегледало манастир и изјавило да се зидине не могу обновити. Ипак, упорношћу калуђера Кирила Хаџића и солидарношћу српског народа који је тада живио на овим просторима, Моштаница је ипак на крају обновљена 1883. године.
У 20. вијеку манастир су порушиле снаге НДХ 1941, али је обновљен одмах послије завршетка Другог свјетског рата, 1947. године. Године 1981. подигнут је зид око манастира, а 1972. конак, који је обновљен и проширен 2005. Тренутно је у току десета обнова манастира.
спаљена Моштаница 1875. године
Најважнији објекат овог манастира је црква манастира, посвећена арханђелу Михаилу. Остали пратећи објекти су се кроз вријеме мијењали по својој позицији, броју и изгледу. Основа цркве манастира има димензије 23,4 метра пута 10,5 метара, и има облик ручног правилног крста подијељеног на два дијела. Висина највише куполе је 13,5 метара. Горњи дио, тј. наос, има облик правоугаоника димензија 8,81 метар пута 11 метара, са три апсиде (избочине) које су изнутра полукружне, а са спољне стране полигоне, односно образују половину десетоугла. То значи да црква има триконхосну основу са једном куполом ослоњеном на ступце квадратног пресјека.
(скраћени текст са сликама преузет са сајта: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:manastir-mostanica )
МУЧЕНИЦИ:
Свети Теодор ( Сладић ) је родом из села Курузара под Козаром. Оскудни историјски подаци мало казују о животу овог српског мученика. По предању, Турци су га ухватили заједно са 150 Крајишника и мученички уморили. Спаљен је 1788. г. Код манастира Моштанице. Од његових моштију сачувана је рука са прстима. Године 1876. рука мученика Теодора била је у манастиру Комоговину (сјеверозападно од Костајнице) , а уочи Другог свјетског рата пренијета је у цркву у Костајници. Послије рата, једно вријеме била је у Саборној цркви у Карловцу, одакле је 1957. г. Пренијета у манастир Комоговину, гдје се и сада налази. (…)
Свети ђакон Авакум , преподобно – мученик. Рођен је 1794. у Кнешпољу, близу манастира Моштанице. Крштено име – Лепоје. У раној младости напушта кућно огњиште и одлази у манастир Моштаницу.Код духовника Генадија припрема се за монашки постриг и монаши се у манастиру Моштаници.
Послије буне 1809. године, коју су Турци угушили крваво, није поштеђен ни манастир Моштаница. Игуман Генадије, са сином Стојаном, ђаконом Авакумом и његовом мајком, напуштају манастир 1811. г. и одлазе у манастир Трнову, код игумана Пајсија. У вријеме Хаџи – Проданове буне 1814. г. Духовник Генадије је узео активно учешће. Буна је угашена и Турци ухвате Хаџи – Продана и његову породицу, игумана Пајсија, ђакона Авакума и Стојана и оковане их одведу у Чачак, а затим у Београд.
Игуман Пајсије, заједно са више стотина Срба, набијен је на колац код Стамбол – Капије у Београду. Генадију, Авакуму и Стојану је понуђено да се потурче, а у противном ће бити набијени на колац. Генадије и Стојан се потурче, да би касније побјегли и вратили се у православну вјеру.
Ђакон Авакум је одбио да се потурчи и Турци га поведу на губилиште. Идући кроз београдску тврђаву и носећи колац на рамену, гласно је пјевао:
Нема вјере боље од хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и вас Турке чека!
Чин`те Турци што је вама драго,
Скоро ћете и ви долијати -.
Бог је свједок и његова правда!
Мати га је пратила и преклињала га својим млијеком да се потурчи , а Бог ће му опростити. Ђакон Авакум одговара:
Мајко моја, на млијеку ти хвала!
Ал` не хвала на науци твојој!
Брзо ћеш се обрадоват` сину;
Док пред Божје изађемо лице!
Дошавши на стратиште, Турци му поново понуде да се потурчи, да не умре млад. Он поново одбија и пита:
Умиру ли Турци? Умиру – одговорише. Онда је свеједно, а прије, а послије; што прије умрем, омање ми гријеха!
Зачуђени Турци одусташе од убјеђивања и одлучише да му срце прободу ножем, да се не би дуго мучио и умирао у најстрашнијим мукама. Тада га мртвог набише на колац.
Ђакон Авакум се празнује 17/30. децембра по новом календару и Крсна је слава београдске православне омладине.
(текстови о мученицима преузет са сајта: http://www.sozeb.org/index.php?option=com_content&task=view&id=197&Itemid=72 )
ПРАВОСЛАВЉЕ 