Иконе

Икона (гр. εἰκών – слика, образ, представа) је слика на дрвету, платну или камену са ликом Исуса Христа, Богородице, другихсветитеља, анђела или других догађаја везаних за историју цркве и Свето писмо. Присутне су у свим православним храмовима, где се постављају на иконостасе и зидове. „Иконе се уграђују у развијени иконостас по одређеним црквеним канонима“.

 Исус , икона из Хиландара из 13. века, приказан је као Христос Пантократор

Историја и карактеристике

Најстарије појаве хришћанства нису пратиле и ликовне представе и тако су слике светитеља очуване тек из 3. века али су изазвале велике расправе у црквеним круговима. Појавио се страх да се представљање бога и светитеља не поистовети са паганским идолима. Ово је подстакло многе црквене поглаваре да се супротставе сваком приказивању хришћенске историје у свим облицима уметности. У 8. веку водила се велика расправа око тога да ли иконе треба поштовати или не. Ова борба, у историји цркве позната као иконоборство, завршила се закључком и наредбом Седмог васељенског сабора да се иконе морају поштовати. Томе је допринела жива античка традиција и антропоморфизам, што је довело до превођења хришћанске догме на језик разумљивих фигуралних облика. Прошли су векови док у Цркви није нађено објашњење за поштовање икона.

Уметност сликања икона је одржавана и много после пропасти Византијског царства. Иконе су се носиле на ратиштима када се одлазило у ратне походе, уносиле су се у дворове али и у домове и манастирске келије, цркве и катедрале. Икона није украс него визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности, која се манифестује у времену и простору. Иконе се не поштују на материјалној основи. Поштовање се указује насликаној личности, а не материји од које је направљена икона. Оне су израђиване од разних материјала, слонове кости, емајла, мозаика, мермера, сребра и злата, а често су сликани бојама на дрвеној подлози. Ипак све сачуване иконе нису и уметничка дела. Језик којим су сликане византијске иконе све до 17. века па чак и до почетка 18. века губи се после тога времена.

Византијске иконе

У току борби против икона, млетачким пљачкама у 12. веку и турским пустошењима у 15. веку страдале су цариградске иконе и мало се њих очувало до данашњих дана. Треба одмах да буде јасно да иконе нису само слике на дрвеној подлози већ су то и фреске, мозаици и иконе у другим техникама. Тако су се испод кречног малтера појавиле ове старе иконе и оне представљају највећи дометвизантијске уметности у Цариграду. Цариградски мајстори су били надарени мајстори који су радили иконе са највећом умешношћу и они су били познати у свету као такови и јако су били цењени и тражени. Цариград је имао монопол за израду мозаика и икона сваке врсте а радили су се и минијатурни мозаици касније у току развоја ове уметничке гране, финих творевина и били су велике уметничке вредности. Док је током 14. века Цариград држао предност у овој уметности и заузимао водеће место након тога су се појавили ривали у Грчкој, словенским земљама Балкана и Русији који су прихватили и развијали ову уметност од 9. века до прве половине 15. века када се јавља замор у овој уметности. У другој половини двадесетог века па до данас се поново буди појачано интересовање за иконама па самим тим и за иконопис. Многи уметници и академски сликари су се почели опробавати у том посебном виду уметности. Појављују се школе иконописа као и иконописци који нису уметници али од Бога су добили дар да то буду. Посебно се изучава византијска техника иконописања и фрескописања као најлепша техника којом се осликавају Светитељи и духовност уопште.

Коптске иконе

Током историје коптска црква је веома развила коптску уметност иконописања по којој је постала чувена у свету.

Грузијске иконе

Грузија је примила хришћанство у 4. веку и као многе земље допринела је развоју ове уметности. Ту се сачувало јако много икона од 9. века све до 19. века и оне осим што приказују светитеље и како се јављају композиције заједничке за целу хришћанску уметност ту се спојивши традиције у уметности од метала јављају иконе са оковом које се добијају искуцавањем метала, као и теме везане за култове светитеља из народних веровања.

Полазећи од византијских узора грузијски мајстори мењају иконе и уносе осећајност у слике које су стварали.

Руске иконе

На изложби 1913. године је први пут приказана збирка староруских икона и ово откриће представља признање заборављених остатака руске уметности. Иконе које су рестаурисане и сачуване до данашњих дана сведоче да су њихови ствараоци били умни људи те и ако нису поштовали све црквене норме, били убеђени у истинитост онога што су на својим иконама представили.

Најпознатије руске иконе су Богородица Тихвинска, Богородица Владимирска, Света Тројица, Богородица Казањска.

Грчке иконе

Солун у Грчкој је био велики центар у којем су се градиле многе цркве и манастири али нема много сачуваних икона до данашњег времена. Радионице Солуна су израђивале покретне иконе и зидне слике и у граду и изван њега и оне су израђиване у различитим техникама у металу, платну, мермеру, слоновачи и драгом камењу. После пада Цариграда у бољем положају су били они делови Грчке који су били под Млетачком управом од оних који су били под Османским царством јер су Млеци дали веће слободе и ту се наКриту развија једна школа а у 16. веку се јавља и друга школа у средњој Грчкој чији су аутори анонимни и могу се довестиу везу са сликарем Франглос Кателаносом а касније се помињу и Франглос Кондирис и његов брат Георгије.

Српске иконе

Најстарије иконе из Рашке су нестале и о њима немамо чак ни писмених трагова у писаним изворима и најстарије очуване иконе су фреске из Студенице (1208. – 1209. године). Касније се појављују и сликарске радионице 13. века. Сава Немањић је иконе набављао у Солуну. Немањићи су подстицали уметност и били су велики ктитори који су подстакли култ Св. Симеона и Св. Саве његовог сина. Радећи у Србији или у српском приморју на начин „pctores greci“ домаћи мајстори су се прославили као уметници који могу да сликају на грчки начин са текстовима на Грчком и примали су разне стилске поуке. Краљ Милутин (1282. – 1321.)је био велики поборник културе и уметности и упућивао је молитве Св. Симеону и Св. Сави а за њега су радили велики и вешти сликари из дворске радионице Михајло и Евтихије, док су за феудалну властелу тога времена радили мање познати али исто тако тражени мајстори за њихов укус.

Крајем 14. и 15. века нестале су једна за другом феудалне државе Балкана и дворови феудалаца који су подстицали уметност и културу. У 14. веку Турска је испољила извесну толеранцију према хришћанском свету и у 16. веку је обнову споменика доживелаСвета гора а затим и Пећка патријаршија. Највећи сликар после 1557. године био је печки сликар Лонгин који се и потписивао на иконама које је радио и на његовим делима су учили други сликари икона. У другој половини 16. века раило је још неколико великих мајстора и међу јима на пример Георгије „крстар“, после зоограф Георгије Митрофановић, Козма и други.

Дуги и плодни период на стварању икона са религиозном тематиком и темама из 12. века до 17. века претворен је током 18. века у неуспеле покушаје да се измире са Европским утицајима у уметности.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)

Фреске

Фреска (итал. fresco; „свеже“ или „влажно“ и у супротности sa итал. al secco; на суво) или стенопис (цсл.) је традиционални поступак сликања, којим се боје наносе директно на свеж кречни малтер. Фреска је најстарија техника у сликарству и долази још из времена праисторије. Име и усавршење технике, је пореклом из италијанске Ренесансе. Једна од најлепших српскихфресака је фреска Белог Анђела, која се налази у манастиру Милешева а поред ове фреске у Србији постоје фреске у осталим српским манастирима из доба процвата уметности у Србији и који се налазе на списку Унескове Светске баштине-СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“ и за време Златног доба српског сликарства, односно времена када је ово сликарство, и то управо фрескосликарство, било на врло високом нивоу у односу на целокупно сликарство у Европи у току 13. века.

 Бели анђео, део композиције Мироснице на Христовом гробу од Мајстора из Милешева

Поступак рада на фрескама

Фреска се изводи водом резређеним бојама у влажан кречни малтер. Боја се у малтер упије и по сушењу се трајно споји. Боја се бира тако да не реагује са кречем. Код фреско сликања, боји слике је посвећена посебна пажња (због трајности). Када се подлога суши, наносе се боје растворене у води. Израда фресака је спора. Сликар наноси природне боје растворене у води на влажној подлози, пазећи на време и да започне слику тачно онолико колико може да заврши за један дан, и повеже са суседним композицијама.^[1]Боје после сушења постају знатно светлије.^[3]

Поступак сликања фреске је јако захтеван и сликар мора да подели свој рад према томе колико може да дневно ослика фреску тако да током дана малтер остаје стално свеж. Предност фреске је сталност и светлосност боје. На основни груби малтер се наноси влажним прашком од креде цртеж односно помоћне линије. После тога се изводи смеђе црвеном бојом приправни цртеж који се зове „синопиа“ по боји која је била из Синопе на Црном мору. У садашњости је било могуће захваљујући савременим поступцима, неке од оваквих цртежа открити на старим фрескама. Затим се слика дели како је речено на делове које се могу осликати у једном дану који су утолико мањи уколико се ради о детаљима слике и ови делови се малтеришу другим слојем да би се осликали.

Међу најпознатије фреске спадају старе фреске у на пример Помпеји које нам говоре о животу у доба старог Рима из 1. века, или фреске великих сликара Ђота,Леонарда да Винчија или Микелађела, великих сликара из доба ренесансе .

 Фреска римске жене из Помпеје

Поред фреско технике сликања, постоји и ал секо („al secco“) техника, где се пигмент боје наноси на суву површину. У овом случају као везиво боје користи се казеин. Док код фреско технике је везиво креч а отапало вода.

Креч као везиво за боју

Везива за боје називамо у сликарству оне материјале које по испарењу свог растварача или своје течне странепрелазе у чврсто и везују боје за неку од подлога.

Креч спада у ред минералних везива чија везивост прелази из гашеног креча у кречњак и окамењује се и постаје основ за фреско и зграфито.

Каезин као везиво за боју

Казеин спада у у органска везива и органски је лепак који се добија из млека, сира (начињеног од обраног млека)и креча и представља везиво које је било веома популарно у средњем веку и које снагом своје лепљивости превазилази везиво столарског обичног туткала.

Како се импрегнира зид за ал фреско

Огуљити са зида сав малтер и изгребе се малтер који се налази у спојницама, треба прегледати опеке и влажне и распале заменити новим а затим са чистом водом квасити зид све док се опеке не напију воде. Када се зид заситио водом тада је спреман за пријем фреско малтера.

Како се прави фреско малтер

Начини се редак малтер од густог и одстајалог крече и сувог песка. Размера креча и песка за справљање малтера је 1:3 (креч: песак). Набаца се кашиком по зиду да се добије чупави изглед. Дебљина набацивања највише може да износи 1 сантиметар. После пола часа поставити мистријом (зидарска алатка као и кашика) други слој малтера и поравна се изглед зида набацаног кашиком- фанглом после опет пола часа се набаца трећи слој у односу 1:2 одн. један део креча и два дела ситног песка (нешто јачи од претходног). Поставља се у дебљини од 2 цантиметра и треба га добро углачати зидном алатком. Приликом глачања се алат и зид може више пута попрскати кречним млеком. Пошто зид мало провене слика се у мокро- ал фреско за разлику од сликања у суво ал секо. Ако се жели да малтер за фреску буде сасвим гладак онда се преко трећег слоја поставља четврти слој 1:1 с тим да песак може да замени „мрвљено брашно“. Овај се малтер поставља у дебљини слоја од само неколико милиметара.

Како се импрегнира зид за ал секо

Узети летву и лупати по целој површини зида и испитати га на одлепљеност и та места олупати и наквасити их и затворити са малтером начињеном од 1 дека креча и два дела песка а мање пукотине се могу затворити и гипсом. Након крпљења и сушења врши се премазивање сапуницом, која се начини од домаћег сапуна и млаке воде. Након сушења се врши кречење кречним млеком. Након сушења које траје око 7 дана се може на оваквом зиду сликати одн. поставити цртеж.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)