ИСТОРИЈАТ БАЊАЛУЧКЕ ЕПАРХИЈЕ

Територија данашње Епархије Бањалучке у прошлости је улазила у састав Епархије дабарске односно Митрополије дабро-босанске са сједиштем у манастиру Св. Николе у Бањи, а од 1693. г. у Сарајеву . Дабро-босанска митрополија је територијално спадала у ред највећих епархија Пећке патријаршије (са 233 парохије и 481.000 душа) и њено сјеверо-западно подручје у погледу духовног стварања било је запостављено због удаљености епископског сједишта. Увиђали су то добро и дабро-босански митрополити, па су неки од њих у XВИ вијеку дуже времена управљали овом епархијом из манастира Рмња. Решење ове насушне потребе живота Цркве у сјеверо-западној Босни дочекало је освит XX вијека и тек уласком Аустро-Угарске као окупационе силе (1878. г.) створене су реалне прилике за озбиљно размишљање о оснивању нове епархије за шире подручје Бање Луке и Бихаћа.

Овај важан посао пао је у удио еминентном и агилном архијереју митрополиту дабро-босанском Николају (Мандићу) који је он као и многе друге послове своје епархије врло успјешно обавио. Слушајући глас свештенства, народних првака и вјерника са терена, а консултујући се са митрополитима захумско-херцеговачким и зворничко-тузланским као и са представницима грађанске власти, он је 31. марта 1899. г. поднио представку васељенском патријарху Константину (под чију јурисдикцију је ово подручје подпадало од укидања Пећке патријаршије 1766. до 1920. год. када је поново васпостављена Српска патријаршија) у којој га моли за оснивање нове Бањалучко-бихаћке епархије.

Разлози за оснивање нове Епархије били су очигледни. “Пошто се дакле, света митрополија босанска, … као што је црква дознала из извјештаја њезина каноналног архијереја, у таквим незгодама, у погледу духовне управе тамошњег православног народа, налази, јер због великог броја житељства вароши села, једно од другог и од митрополитског сједишта предјелно врло удаљених, и тако растресених, да их надлежни Архипастир није у стању да обиђе, нити лично да походи, него долазећи у поједине предјеле вароши и мјеста и немогавши ту остати, колико је нужно за посјету своје пастве, мора брзо да је оставља и да иде у друге још удаљеније крајеве, чиме само узгредно своје стадо похађа и само га летимично прегледа, премда би Архипастиру требало, да код свога стада што дуже остане, да га духовно поучи и посавјетује, лијечећи његове душевне болести, чему се хоће времена и пажња и дуго из непосредне близине његовање.

С тога дакле – пошто је о том синодално расправљало и пошто је узет у обзир извјештај у Христу љубљеног брата и саслужитеља наше Смирености Преосвештеног митрополита босанског Господина Николаја од 31. марта т.г. (1899.) којим моли, да се по могућности ова потешкоћа уклони и исправи, сам драговољно пристајући предлажући, да се ова растресена (пространа) и житељством многобројна епархија босанска раздијели на двије једнаке, управо једна од друге независне црквене области са суразмјерним опсегом и бројем становништва, с обзиром на природни положај и географске границе, нашли смо за потребно, да се то стање ствари сходно побољша…”

Како видимо из наведеног текста Васељенска патријаршија поред исказивања бриге о духовном старању за добро вјерујућег народа у свему настоји сачувати освештано канонско правило сагласности и добровољности надлежног Архијереја на подјелу подручне му Епархије.

Овај принцип се посебно наглашава иако је надлежни Архијереј у овом случају митрополит дабро-босански Николај Мандић, лично био подносилац извјештаја о стању своје епархије и молио њену подјелу оснивањем нове Бањалучко-бихаћке епархије. Канонски услови за оснивање нове епархије били су у потпуности испуњени и Васељенски патријарх Константин са Синодом, својим декретом Бр. 30/3 ”У години Спаситеља, хиљаду осам стотина деведесет и деветој мјесеца јула, индикта XII” , могао је стварну потребу и давнашњу жељу свештенства и народа привести у дјело на корист Цркве и опште задовољство. У цитираној одлуци поред осталог стоји: ”Пошто смо дакле о томе расправљали, нашли смо, да је за побољшаље тог стања једини начин тај, да се ова црквена област раздијели у два црквено-самостална и самоуправна округа, т.ј. у двије свете Митрополије и епархије, на име Дабро-босанску, која ће и на даље задржати своје митрполитско достојанство са редом који заузима у синтагматиону и нову, данашњом синодалном одлуком основану Митрополију Бањалучко-бихаћку…”.

Бањалучко-бихаћка епархија основана је као Митрополија по вјековној традицији Васељенске патријаршије по којој су сви епархијски архијереји аутоматски митрополити, а епархије митрополије. Даље се у одлуци Васељенског патријарха одређује сједиште нове епархије као и протопрезвитерати који улазе у њен састав, па се каже: ”…наређујемо, да овој новој Митрополији, сједиште каноничног Митрополита буде варош Бањалука… нова Митрополија састојаће се из сљедећих тринаест округа, или протопрозвитерата, и то: из бањалучког, которварошког, дервентског, прњаворског, бос. градишког, тешањског, бос. костајничког, бихаћког, приједорског, кључког, бос. петровачког, и старомајданског или санскомостског, који броје у свему 134 парохије, са становништвом од преко 280.000 душа” .

За митрополита новоосноване Бањалучко-бихаћке митрополије од Светог синода васељенске патријаршије изабран је ” најпреподобнији Архимандрит господин Евгеније (Летица), који је до сада вршио службу у Темишвару… који има својства и способности за Архијерејско достојанство, наиме: доба, црквене науке и добро владање и који познаје добро речену Епархију…” .

Оснивање нове епархије и избор новог митрополита, по тадашњем правилу, потврдио је аустријски цар Франц Јосип I. Новоизабрани архимандрит Евгеније Летица, по упутству Васељенског патријарха хиротонисан је у скромном храму Св. Тројице у Бањој Луци 30. децембра 1900. г. од стране високопреосвећених митрополита: дабробосанског Николаја, захумско-херцеговачког Серафима и зворничко-тузланског Григорија. Био је то историјски чин од далекосежне важности за живот наше Цркве на овим просторима, остварење давнашњих жеља и потреба свештенства и православног народа Бањалучке и Бихаћке регије. Посвједочило је то огромно мноштво одушевљеног народа у храму и на бањалучким улицама иако је владало врло хладно зимско вријеме.

Нови митрополит произнио је своју приступну бесједу која је одисала колико благодарношћу богу и претпостављеним црквеним и грађанским властима на избору на овај високи црквени положај, толико и бригом и сазнањем о величини задатка који пред њим стоји. У цијелој бесједи ипак зрачи хришћански оптимизам и нада ”што да стрепим у души и зашто да зебем у срцу ја при помисли на тешкоће задаће преузетог високог архијерејског достојанства, кад знам добро да сам само Божијом милошћу и благодаћу ја ово што данас јесaм … да ухо божије није отежало, и да неби могло чути и саслучати молитава мојих за помоћ Његову … да је Он наклољен онима, који се у Њега тврдо уздају, да је Он у невољи и недоумици њихов помагач … да Он даје свима, који од њега моле шта им треба … да је Господ добар и да нам даје снаге у данима туге и жалости наше, да све бриге наше треба бацити на њега јер се Он брине за нас!?”

Нови митрополит у новооснованој Бањалучко-бихаћкој епархији морао је у свему кренути испочетка. Какво је било стање у овој Епархији лако је видјети из следећих података: од 134 парохије 22 нису имале својих парохијских нити филијалних цркава, а чак 112 парохија није имало парохијских домова, свештеници су становали или у изнајмљеним или у властитим кућама. Десет година касније, добар познавалац прилика у овој Епархији је констатовао ”да многе парохије имају сасвим трошне парохијске цркве, неке их немају никако, а већина њих немају својих парохисјких станова у нарави … да четрдесет и четири парохије ове епархије немају никакве основне школе, што значи, да је још и данас 125.000 прaвославних Срба сасвим лишено и основног школовања”.

Ништа боље стање није било ни у митрополитском сједишту Бањој Луци, те се констатује ”… да митрополит дијецезан нема не само придворске капеле, него ни катедралне цркве. Ова мјесна без плана и несолидно од слабог материјала подугнута парохијска црква склона је паду, те тако за кратко вријеме митрополит ове у земљи највише црквене области неће имати гдје ни свете литургије служити. Кад оваквог стања ствари, а при том још при неурађеним и незнатним митрополитским беривима о каквом придворном свештенству не може бити ни говора.” Како владичанског двора није било, нови митрополит је отпочео свој рад у за те потребе изнајмљеној кући.

Овако стање било је без сумње резултат вишевјековног турског ропства али и чињеница да ни послије одласка Турака није дошла слобода него ропство и нова ”окупација” овога пута од лукавијег и перфиднијег и утолико опаснијег окупатора. Нови окупатор имао је чак ”Друштво за католичење Срба” у Босни и Херцеговини, а митрополит дабробосански Сава (Косановић) је под притиском католичког презелитизма и аустријске окупационе власти, био присиљен да поднесе оставку на свој положај.

Митрополит Евгеније рођен је, школован, живио и службовао у крајевима гдје је аустро-угарска нога одавно крочила. Као клирик старе и славне Карловачке митрополије добро је познавао све методе Католичке цркве и аустријске власти у постизању својих циљева. Оно што је уливало наду били су духовни и људски потенцијали ове Епархије. Побожност и приврженост народа својој цркви као и спремност на самопрегор и личну жртву већине свештеника будила је оптимизам.

За кратко вријем послије одласка Турака, Црква је успјела да редовно одшколује велики број свештеника и то не само у Рељевској богословији него и у београдској, бањалучкој и задарској, па чак и руским духовним академијама у Москви и Кијеву као и на Богословском факултету у Черновицама.

Епархија је у овом времену (1901) имала 27 свештеничких кандидата од чега пет кандидата богословља руских духовних академија, а на школовању само у Рељевској богословији шк. 1900/1901. год. налазило се 25 богослова. Само једна трећина старијих свештеника на парохијама 9 из турског периода) нередовно су и приватно школовани, док их је 79 имало редовно и потпуно богословско образовање. биле су то снаге са којима се са сигурним поуздањем могло рачунати.

Оптимистички тон приступне бесједе новог митрополита одржавао је стварно стање његова духа: наду у Бога и лично самопоуздање засновано на повјерењу у свештенство и побожни народ. Зато је за њега затечено стање Епархије прије било подстрек за самопожртвовање и акцију него што је уливало страх. Трећи дан послије устоличења митрополити Евгеније шаље циркуларну посланицу упућену ”…Свему пречасном и часном свештенству оба реда као и богољубазној духовној пастви својој…” у којој призивајући благослов Божији на њих извјештава о оснивању нове Бањалучко-бихаћке митрополије, његовом избору за њеног првог архијереја, хиротонији и устоличењу, те их позива: ”Обраћам се стога с овом првом ријечју својом како на Вас пречасна и часна браћо свештеници, теко и на тебе мила духовна паство моја, да ме помогнете сваки са своје стране у тешком и трудном ми послу преузетог звања мога и да ми олакашате тако носити терете узвишене и по вас све спасоносне службе моје!” Даље нови Архипастир подсјећа и свештенике и народ на њихове обавезе ”… јер мени ће посао мога звања бити знатно олакшан и Ваша помоћ биће ми пружена, чим ви сваки на свом мјесту будете вршили тачно и уредно, ревно и савјесно сваки дужности звања свога, на које Вас је призвао Господ…” Свештенству посебно скреће пажњу на њихове пастирске обавезе; важност личног примјера у животу сваког појединца; потребу да се редовно, тачно и уредно обавља св. богослужење; поучава и духовно руководи итд. Посланица је према упутству, прочитана у свим храмовима Епархије.

Само десет дана послије устоличења, тражио је нови митрополит, а половином 1901. г. и добио одобрење од Бечког двора за ”устројење из четири члана састојеће конзисторије при српско-православној митрополији бањалучко-бихаћкој…” Ово је био важан корак у организацији нове Епархије која је тек ступила на историјску позорницу. Новоустројена конзисторија одмах је отпочела са радом и донијела више одлука као и расписа упућених ”Свим протопрезвитерским, а путем ових и парохијским звањима”.

Расписи третирају различите области дјеловања и рада парохија и свештенства, а прије свега осјећа се тежња унутрашњег уређења зивота на терену епархије, почев од тачног и уредног обављања богослужења, обављања обреда искључиво у храму, вођење ваншколске вјеронауке, (нажалост још већи број парохија није имао никаквих школа) обaвезног уређења свих матичнх случајева у матичне протоколе, тачно обављање административних дужности, појачање црквене дисциплине, посебно у погледу ”дивљих бракова”, пажљиво и тактично поступање код промјене ”вјерозкона” итд.

Велико интересовање митрополит Евгеније показао је за рад Рељевске богословије гдје су се припремали свештенички кандидати и за ову епархију, те је 30. априла 1901. г. посјетио овај просветни завод, а 3. априла присуствовао је предавањима из појединих предмета.

Нови архипастир желио је кроз непосредни конаткт упознати свештенство и народ, као и опште стање Епархије на терену, те је већ у рано прољеће предузео званичне канонске визитације. За Малу Госпојину митрополит Евгеније посјетио је манастир Гомионицу највећи духовни центар новоустројене Бањалучко-бихаћке епархије.

Прве године своје архипастирске службе рукоположио је четири свршена богослова Рељевске богословије и исте упутио на пастирско служење. Исто тако осветио је четири нове парохијске цркве у парохијама: Бистрица приједорска, Маглајани, Ножичко и Слабиња. Ови храмови и данас спадају у ред највећих и најсолидније грађених цркава у Бањалучкој епархији. Исте године митрополит Евгеније је извршио неколико премјештаја парохијских свештеника, што се на овим просторима, раније, врло ријетко догађало, обзиром да су постојале свештеничке породичне лозе, а парохије често биле наследне.

Већ на почетку свога рада нови архипастир унио је свежине и широког замаха у животу Епархије бањалучке. Упркос многим потешкоћама Епархија је у сваком погледу узнапредовала. Било је то вријеме општег духовног и националног полета послије петвјековног турског ропства.

Српски народ је користио нове могућности које је пружала нова држава. Грађене су цркве и школе, оснивана национална, духовна и културна друштва, по први пут користи се могућност редовног школовања не само у домаћим већ и у европским високим школама. Постепено се формира српски грађански сталеж, економски јача кроз предузетништво, трговину и занатство.

Оно што је посебно важно српска породица је стабилна, јака и многобројна. Само за десет година број становника у овој Епархији увећао се природним прираштајем за скоро сто хиљада душа. На црквеном плану увећао се број парохија и готово све су биле редовно попуњене, више није било парохија без храмова, а скоро половина парохија добило је парохијске домове.

Високопреосвећени митрополит Евгеније положио је солидан темељ устројства нове Епархије, уредио духовне, канонске и правне односе, завео разумну дисциплину и покушао да среди материјално стање црквених општина и парохисјког свештенства. Предузео је успјешну акцију око подизања владичанског двора у Бањој Луци који и данас спада у ред најљепших и најсолидније грађених у Српској патријаршији. За седам година свог боравка на челу митрополије Бањалучко-бихаћке, основао је десетак нових парохија, рукоположио 34 свештеника, осветио лично или преко окружних протопрезвитера тридесет и седам нових цркава и дао благослов за подизање још десетак парохијских и филијалних храмова.

Послије смрти митрополита дабробосанског Николаја (Мандића) Његова Светост архијепископ цариградски, Новога Рима и васељенски патријарх Јоаким својом патријаршиском и синодалном граматом од 7. децембра 1907. год., број 8480, обавијестио је Његово Високопреосвешyенство господина митрополита Евгенија (Летицу), да га је канонски и једногласно изабрао за Митрополита на упражњену столицу архијепископије дабробосанске” .

Овај избор потврдио је Бечки двор ”превишњим ријешењем” од 27. децембра 1907. године. Овим је заокружен први и најважнији период живота Бањалучко-бихаћке епархије; њено оснивање, устројство и увођење у бурни ток наше црквене, народне и свјетске историје. За протеклих сто десет година свога постојања на катедри Бањалучке епархије измјенило се шест Епархијских архијереја.

С обзиром да се ради о бурном XX вијеку у коме су се догодила два свјетска рата, велике револуције и преврати, дуги хладноратовски период, вријеме владавине и пад комунизма те посткомунистички и транзицијски период као и крвави грађански рат у БиХ, било је тешко и претешко носити бреме Епархијског архијереја на овим просторима. Вјерност Богу, повјереном народу и своме позиву, водила је кроз многа искушења, па чак и плаћала и властитим животом.

Само благодарећи помоћи Божијој и изузетној енергији и спремности на жртву, сада већ блаженопочивших, емининтних бањалучких архијереја, ова Епархија успјешно је обавила задану мисију у протеклих сто година свога постојања и са оптимизмом улази у своје друго стољеће и трећи миленијум Цркве Христове Православне. Евгеније, митрополит бањалучко-бихаћки (1900-1908).

Митрополит Евгеније (у свијету Манојло Летица) рођен је 1858. г. у Плашком. Василије, митрополит бањалучко-бихаћки (1908-1938)

Митрополит Василије (у свијету Васо Поповић) рођен је у Мајевцу (Дервента) у старој свештеничкој породици 1860. године. Платон, епископ бањалучки (1939-1941)

Епископ Платон (у свијету Миливоје Јовановић) рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије пјешадијског поручника и мајке Јелке рођ. Соколовић. Др Василије, епископ бањалучки (1947-1961)

Др Василије (у свијету Тихомир Костић) рођен је 27. новембра 1907. године од оца Лазара и мајке Данице, земљорадника, у Беликом Јовановцу код Пирота. Др Андреј, епископ бањалучки (1961-1980)

Епископ Андреј (у свијету Јанко Фрушић) рођен је 5. јула 1916. године у селу Дивошу код Сремске Митровице. Јефрем, епископ бањалучки (1980. до данас)

Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године.

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

СРЕДЊОВЈЕКОВНА ЈЕВАНЂЕЉА БОСНЕ И ХУМА

Никопољско јеванђеље

Један од најлепших српских средњовековних рукописа, Никопољско јеванђеље, некада је био у власништву манастира код Овчар Бање, а данас се чува у Даблину у Ирској. Од рукописа који је дјеломично оштећен сачувано је 147 листова.

Сачувани су почеци сва четири еванђеља са пописом опширних глава, чији се број слаже са бројем глава у осталим јужнословенским четвороеванђељима, изузимајући Матејево еванђеље којем недостаје четврта глава.

На првом листу клечећи анђео као симбол еванђелисте Матеја држи свитак на којем пише “књига рождества”, а на листу 136в над орлом као симболом еванђелиста Јована записано је “образ с(ве)тога нов(а)на”.

Рукопис је преписан са ћирилског изворника који је био близак изворној глагољској матици, а не, како се мисли, непосредно са глагољске матице.

Рукопис је посвећен четворици јеванђелиста – Матеји, Марку, Луки и Јовану па свако поглавље почиње украшеним иницијалом и раскошном вињетом, илустрацијом заштитног знака једног од јеванђелиста – анђелом (Матеја), крилатим лавом (Марко), крилатим волом (Лука) и орлом (Јован). Језик Никољског јеванђеља је српскословенски, са елементима народног говора. Писмо којим је Јеванђеље писано је ћирилско уставно писмо, а правописом глагољских књига који је у српској писмености био потиснут током 13. века. Мада постоје многи заступници теорије да је писмо којим је Јеванђеље писано заправо босанско писмо звано босанчица11, наводно, писмо сасвим другачијег изгледа од српске ћирилице, та тврдња заснива се на томе да Јеванђеље представља српску редакцију босанског рукописа што су многи протумачили као, једноставно, босански рукопис и, коначно, књигу довели у везу са скрипторијумом Твртка I, краља у Босни па се тиме искључује свака везаност за Србију. Па ипак, Алекса Вукомановић, у свом писму Вуку 1855. године, описујући Никољско јеванђеље каже како: ,,…српштине и у ријечима и у словима находи се у њему више него и у једном између приличнога броја другијех рукописа, које сам ја до сада виђао и читао.“

Јеванђеља бана Нинослава и жупана Вукана се подударају:

Ватиканско апраксно еванђеље бана Матије Нинослава, језички и текстуално се подудара са нешто старијим Вукановим, садржи исту литургијску подјелу према обрасцима источне цркве као и Чајничко еванђеље босанских крстјана или Зборник крстјанина Хвала. Сви ови рукописи и језиком, уз минимална одступања, и садржајем и кодиколошком формом и целовитом или фрагментарном литургијском подјелом, припадају истој књижевној цјелини као и Гиљфердингов апостол бр.97, или апраксно јеванђеље из збирке Лобанова-Ростовског та које је Ј. Шидак с правом доказао да нису настали у крилу цркве босанске.

Хум са горњим и доњим Подрињемје под јурисдикцијом српске цркве која је у овим областима имала скоро двовековну традицију. Сачуване библијске књиге српске цркве са овог подручја, као Апостол из Гиљфердингове збирке бр.97 или апраксно еванђеље из збирке кнеза Лобанов-Ростовски, писани су у истој редакцијској традицији као и библијске књиге босанских крстјана, што ствара непремостиве тешкоће да се међу њима изврши разграничавање у погледу језика и писма, или према њиховој функционалној намјени.

На фотографији стране из Вукановог јеванђеља.

Хвалов зборник:

У Хваловом зборнику налазе се расправе Јевесевија Цезаријског, Доротеја Тирског, Епифанија Кипарског, Еутхалија Ђакона и Псеудо-Еустатија, све византијски писци који нису превођени на западу.

Ово показује да културна повезаност Босне са источним огранком јужнословенске књижевности није битније нарушена променом црквених прилика и организацијом цркве босанских крстјана средином XIII вијека.

Млетачки зборник

Четвороеванђеље у Млетачком зборнику који је писан на пергаменту и хартији уставним типом ћирилице крајем XIV или почетком XV вијека испуњава први дио рукописа (л.1-127), после којег слиједи Апокалипса и непотпун праксапостол са својим пратећимтекстовима. По својој садржајној структури четвороеванђеље припада млађој редакцији старијих јужнословенских четвороеванђеља која поред поделе на Амонијеве и опширне главе са пописом опширних глава пред еванђељима садржи у уводном дијелу Еусебијеву Посланицу Кипријану о хармонији еванђеља са таблицом (л. 1-7), као примера ради, Четвороеванђеље дијака Бунила из XIII вијека или хиландарски рукопис бр. 407.

Текст је писан у два ступца. Утицај живог народног говора видљив је у бројним икавизмима, као примера ради лито, стина, слип, итд, али има и пуно недосљедности јер често исте ријечи пише на разне начине.

Дивошево четвороеванђеље

Написано је првих деценија XIV вијека за наручиоца Дивоша Тихорадића, познатог феудалца из Завршја. Писара четвороеванђеља открива оштећени запис на л. 66v “а Маноило” што значи “(пис)а Маноило”. Ово је једно од првих четвороеванђеља насталих у крилу цркве босанских крстјана. Откривено је 1960. године у цркву Светог Николе у Подврху код Бијелог Поља.

Рукопис без првог изгубљеног кватериона има 187 листова. Текст почиње са Матејевим еванђељем а завршава се Јовановим. Изворни текст је писан на пергаменту уставним типом ћирилице, а папирни умеци на л. 127, 169, 172, 174, 185 и 186 млађом српском редакцијом.

Текст је у цијелини подјељен на Амонијеве и опширне главе. Фрагментарно је сачувана и литургијска подјела према обрасцима источне цркве. Литургијске ознаке су записане 10 пута у Матејевом, један пут у Марковом, пет пута у Лукином и два пута у Јовановом еванђељу.

Један запис у њему наглшава да је Дивош Тихорадић из Завршја имао и властиту библиотеку.

Литература:

Драгољуб Драгојловић „Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави“, Нови Сад, 1997.

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

ПРАВОСЛАВЉЕ У КРАЈИНИ КАО НАЦИОНАЛНИ ШТИТ

Босанска Крајина се простире на западном дијелу данашње територије Босне и Херцеговине. Од XVI вијека настањена је у највећој мјери српским етничким живљем. Срби су учинили демографски прилив у Крајину досељавајући се из средишта средњовјековне државе. У Босанској Крајини је било Срба старосједелаца, а било је и нешто Хрвата, нарочито у крајевима око доњег тока Уне. Дио Срба је кроз исламизацију губио природну народну свијест и осјећај, да би заједно са Турцима чинио муслимански дио владајућег и повлашћеног становништва.

Срби су на тим просторима били увучени у вртлог међусобних империјалних сукоба Турске, Аустрије и Млетачке Републике. Ту је ипак припадност павослављу давала српском народу подстрека за национално одржавање. У динарским појасевима се, наиме, управо кроз сукобе и ратове великих сила образовао посебан тип српског националног карактера.

Ратујући и ангажујући се у војним походима на страни хришћанских сила против Турака, Срби су се надали васкрсу своје старе државности. С друге стране, турска држава је на извјестан начин поштовала православну вјеру, налазећи ослонац у православном свештенству за modus vivendi са хришћанима у исламској шеријатској држави. Патријарси су били народне вође – „милет баше“, а ислам као религија, у старту је хришћанима давао статус „зимија“, оних који по исламском схватању, имају свете књиге и посједују извјесна небеска откривења.

Због недостатка аутентичних извора није увијек лако пратити како се развијала организација Српске православне цркве у Босанској Крајини. Сматра се, међутим, с правом да је из манастира Бање Прибојске у манастир Рмањ на ушћу у Уну средином XVI вијека премјештено сједиште митрополита дабробосанског. Бројну снагу монаштва и славу тог митрополитског центра потврђује запис о сеоби митрополита Гаврила Аврамовића из Рмња у манастир Марчу 1578. године.

У том документу се истиче да је „народ испод варварског тиранског јарма својевољно изашао и под сену и заштиту свештеног римског царства дошао. У оно време је изашао митрополит Гаврило са свим калуђерима, јеромонасима и монасима, бројем њих 70 из Босне, из близине великог турског града Бихаћа… из манастира званог Рмањ, храма Св. Николаја Чудотворца, и све манастирске ствари, књиге и сребрне утвари пренео, које се и данас налазе у Марчи“.

У западној Босни, уз Рмањ, стоје и Моштаница, Гомионица, Липље, Ступље, Гостовић, Гнионица код Модриче, Крупа на Врбасу. Условно њима можемо придружити Детлак код Дервенте.

Постоје свједочантсва о монашким насеобинама, односно православним манастирима што су кроз вртоглава збивања током вијекова нестали, у којима је општежитељни живот утрнуо. У Пецкој код Мркоњић Града постојао је српски манастир о коме турску дефтер из 1517. године биљежи: „стари манастир… У њему (је) један калуђер по имену Мојсије. Да не плаћа харач…“

Народно памћење, документовано и топономастичким назначењима, свједочи о низу готово заборављених, а некада значајних манастирских сједишта. Манастир у Голубићу крај Бихаћа је био посвећен Светом Георгију, у селу Мали Рачић за један топоним постоји топоним „Калуђерско поље“. Манастир Липник на брду Кућан код Санског Моста, посвећен Светом Илији похаран је 1851. године од насилника Кара-Хоџе из Цазинске Крајине. У епској поезији се са поносом пјева о манастиру Гомела који се налазио на „граници љутој“. Манастир је био посвећен Светој великомученици Марини и налазио се, такође, у близини Цазина.

У Колунићу код Босанског Петровца је постојао манастир Панађур, сматра се да је био посвећен Светом мученику Георгију, а данас се зове и „Грчка црква“. Сачувани печат указује на некадашње постојање манастира Хлабостин или Лабостин код Дувна. Други манастири су били распоређени по локацијама: код Босанског Грахова манастир Градини и манастир „на Мраморском гробљу“, манастир Висућица био је код Дрвара на ушћу Висућице у Унац испод старог Висућ-града, затим манастир Трескавац код Кључа, манастир Медна и манастир Грчка црква код Бјелаја.

Овим историјско-географским екскурсом посвједочавамо да је организација Српске православне цркве у Босанској Крајини у поменутом раздобљу била прилично разграната и да су манастири очигледно били бројни, односно да су монаси на различитим стаништима успјевали да обнове манастирски живот, спровођење завјета и подвига. А монаси су управо као најелитнији хришћански сталеж давали кандидате за високу хијерархију.

Са ширењем турских граница долази и до етничких промјена у Босанској Крајини. На то подручје се интезивније досељава српско становништво из средишњих дијелова средњовјековне српске државе. Крајина на тај начин прихвата историјске традиције и предања Светосавске колијевке и Косовског циклуса. Код Грахова, на примјер, једно брдо добија име Савино брдо, а у причама крајишким Свети Сава је заштитник народа од неке новотарске, „крањске“ вјере, тј. Крње вјере која је изнједрила хришћанско предање.

Добар суд о значају оваквих историографских традиција у Крајини донио је Васо Чубриловић: „Успомене на прошлост и на стару државу, везе Босанске Крајине са осталим српским земљама и народна песма са црквом – као и свугдје међу Србима – учинили су да је народ у Крајини и за време најтежих времена на граници очувао расну свежину, понос и свест о заједници са осталим деловима нашег народа.“

У долини Унца, народ је приповједао о „нијету“, вјери која се односила непријатељски и претећи према православљу. Ријеч је о покушају унијаћења, наметања Србима уније са римским папом, одакле је изведена ријеч „нијет“ (non unitus). Српско народно предање је према памћењу и другим траговима под „нијетом“ и „крњом вјером“ подразумијевао ништавност и непотпуност римокатоличанства.

Око 1592. године у западњачким изворима се помиње „поп Радослав као бискуп поунских Срба“. Он као прото није могао бити епископ, него свештеник са намјесничким (викарним) овлашћењима. Али баш постојање таквог хороепископа указује на чињеницу да је Босанска Крајина имала прилично добру црквену устројеност крајем XVI вијека. По свој прилици била је издјељена административно на више епархија. Не само народно предање казује да је то некада било златно доба за православље у Босанкој Крајини, пошто је „цијела долина Унца“ у којој се налази и Прекаја, „мирисала на тамјан“.

О организацији Српске православне цркве у Западној Босни XVI и XVII вијеку не постоји много сачуваних докумената. (…) Босанска Крајина дала је крупан допринос националном издизању Српства и ослобођењу од турског јарма. Нажалост, снаге су се на овом подручју трошиле, а учинак и исход борбе били су испод очекивања. Добровољци су хитали ка Карађорђевим устаничким редовима, док је свештенство међу народом кроз бесједу и поуку распиривало ослободилачке наде. Из сачуваних докумената дознајемо да је у првој деценији XIX вијека четовао поп Димитрије Стојановић из Српског Волара код Љубије, а да је свештеник Јован из Ливна одржавао живу преписку са Карађорђевим устаницима. О тим дјелатностима су турске власти биле добро обавјештене и строго су кажњавале „реметиоце“ и „букаче“. Године 1821, на почетку Грчког устанка, објешен је у Крњеуши тамошњи парох Пилип Карановић. Насиље турских власти, и вјерски мотивисано, а држвним апаратом и друштвеним системом спровођено, морало је да, по природи ствари, изазове српски револт. То је тачно прогнозирао фратар Иван Фрањо Јукић када је још 1848. године записао: „Ако се икада у Босни раја за оружије прихвати, то ће најприје у Крајини, будући да је овдје највише притјешњена, а цар јој не може помоћи, како сад околности стоје.“

Призор дједе објешеног на дрвету, који је ту висио цијели дан, урезао се у душу малог Ђорђа, који ће касније постати свештеник, у народу познати поп Ђоко Каран Карановић. И он је, као свештеник и српски национални трибун имао силне проблеме са турским властима.

Побјегавши из заробљеништва у Малој Азији, и дочепавши се Кнежевине Србије, на прве вијести о устанку 1875. године похитао је у Босанску Крајину. Одмах је ступио у везу са искусним ратницима из времена Дољанске буне 1858. – попом Вајаном, протом Стојановићем и Михајлом Поповићем.

Истакавши се, на повратку у Босну, у борбама са Турцима у околини Цазина, са војводом Голубом Бабићем, Јовом Деспотовићем и другим војводама, тукао је Турке на Чађавици, Ивањској, на Градини код Грахова, код Дубовика, Арапуше, Санице…

 поп Каран

На турске покличе Алаху и пророку Мухамеду, четари попа Карана су пјевали:

Бјеж’те Турци зарана,

Ето попа Карана!

И он носи сабљу змију

Бјеж’те Турци у Азију!

Поп Ђоко Каран Карановић био је оличење српског крајишког поноса и јунаштва. Није био једини који је уз крст носио и мач, који је поред Јеванђеља проповиједао народу епске пјесме и подучавао да на зло треба одговорити праведном силом.

Свештенство Босанске Крајине дало је великих жртава у ослободилачким напорима. У Босанско-херцеговачком устанку 1875-1878. године живог учешћа су узели монаси из манастира Рмањ Илија и Давид Грубор, Перо Зорић и Илија Билбија. Давид Грубор је био рањен у главу приликом окршаја и чишћења Унца од Турака у јесен 1875. године. Устаници су се напајали моралном снагом која је опстајала у старовременској и прадедовској вјери, поетској мјешавини епског предања и хришћанског учења.

Јеромонаси Илија Бабић и Давид Грубор са свештеником из Плавна Петром Петрановићем су након Свете Литургије освештали устанички барјак на рушевинама цркве у Тишковцу.

Од свештеника се као устанички командант поред поменутог попа Карана истицао и Вајан Ковачевић. Уз њих нису заостајали ни свештеници Лазар Ћулибрк и Лука Недимовић. У Босанској привременој народној влади је сједио свештеник Јово Пећанац, али и фра Бобо Дрежњак. Устанак су помагали национални прваци са Тромеђе међу којима и православни свештеници Петар Петрановић из Плавна, Дане Будисављевић са Осредака, парох из Срба Тодор Вовјодић, парох у личкој Суваји Данило Чучковић…

 вође устанка 1875-1878

Крајем 1876. године устаничка територија у Босанској Крајини ишла је линијомк Шатор – Роре – Црни Врх – Клековача – Осјеница – Мартин Брод – личка страна. Од житеља прекајске парохије јуналки се показао Петар Срдић који је погинуо на Кључу замјенивши своју главу са четворицом Турака. Крах јужнобосанског устанка је донио згаришта у сва српска села поменуте области; становништво је избјегло углавном у Далмацију, а нешто мање у Лику.

Православно свештенство је, заправо, у свим националним покретима у Босанској Крајини XIX вијеку имало доминатну улогу. Све српске буне против турске власти предводили су у ствари свештеници: Јанчићева буна 1809, Машићка 1834, Дољанска 1858, као и Босанско-херцеговачки устанак 1875-1878.

Српска православна црква у Босанској Крајини је допринијела стицању огромне националне енергије која је издржала и долазећу аустро-угарску окупацију 1878. и анексију 1908. године.

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

КРАТКА ИСТОРИЈА СПЦ У БИХ (2.ДИО ОД УКИДАЊА ПАТРИЈАРШИЈЕ ДО ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА)

Укидањем Пећке патријаршије 1766. године Српска православна црква у Босни и Херцеговини дошла је под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Од тада су на епархијама у Босни и Херцеговини епископи били Грци. Први Грк митрополит сарајевски био је Данило, који се помиње 1769, а последњи Антим (1874-1880).

Живот српског народа у Босни и Херцеговини под турском влашћу био је тежак. Због насиља турских власти дигнуто је током XIX века неколико српских устанака. Устанак у источној Херцеговини 1875. године (Невесињска пушка) и Ослободилачки ратови 1876-1878. године завршени су Берлинским конгресом 1878. године. Босна и Херцеговина је добила новог господара, уместо Турске, Аустро-Угарску.

Берлински конгрес 1878. године

Нови господари су издали прокламацију да ће бити заштићен живот, имовина и вера свих становника. Али то је било само мртво слово на папиру. У пракси су, како каже један римокатолички писац, „душевно прерађивали Босну“. Настојали су да измене лик и душу ове земље и њеног народа. Користили су верске поделе у циљу даље дезинтеграције српског етничког корпуса. Своје освајачке намере правдали су борбом против стварања наводне велике Србије. Србе у Босни и Херцеговини посебно је погађала римокатоличка пропаганда којом је руководио надбискуп Штадлер. Да би прозелитизам имао више успеха, толерантни босански фрањевци су замењени језуитским редом. Нудили су чак и српским епископима да приме унију. Забрањиване су српске школе и употреба ћирилице, настојало се да се богослужбене књиге донете из Русије замене оним штампаним у Монархији.

српска читаоница у Бањалуци

Аустро-Угарска је на спровођењу свога плана у Босни и Херцеговини нарочито радила од доласка Бењамина Калаја на чело окупационе владе 1882. године. Тим планом било је предвиђено стварање „босанске нације“ и утемељење „бошњаштва“ као политичке и националне идеологије; продубљивање јаза између православних Срба и муслимана и форсирање приближавања муслимана и римокатолика; постепено покатоличавање босанских муслимана; потискивање Срба под видом борбе против „великосрпске опасности“, колонизација страног, углавном римокатоличког живља у Босну и Херцеговину; подршка хрватској идеји и пројекту похрваћења Босне и Херцеговине.

 

митрополит Сава Косановић и Сарајевска богословија

Аустроугарски владар је склапањем конвенције са Цариградском патријаршијом 1880. године добио право да се меша у избор епископа Српске православне цркве. На основу ове конвенције владар је именовао митрополите на упражњене столице у Сарајеву, Мостару и Тузли, а могао је и да их отпусти по претходној дозволи Цариградске патријаршије. Користећи се овим правом, Аустро-Угарска је почела да замењује грчке епископе Србима. Прво је за сарајевског митрополита 1881. године хиротонисан Сава Косановић, потом 1888. за мостарског Леонтије Радуловић. Најкасније је замена извршена у Зворничко-тузланској епархији; тек 1892. године за епископа је хиротонисан Николја Мандић. Дозволон Цариградске патријарпије, у Босни је 1900. године основана и четврта српска епархија, Бањалучко-бихаћка. Залагањем црквених општина и Цркве основана је 1882. Конзисторија у Сарајеву, а 1897. и у Мостару. Од 1882. године почела је да ради Сарајевско-рељевска богословија; пре тога кандидати су се школовали у Бањалучкој богословији, која је радила од 1866. до 1875. године. Године 1898. основан је фонд за свештеничке удовице и сирочад. Извојевана је и црквено-школска аутономија 1905. године.

Српска православна црква у Босни и Херцеговини остала је под управом Цариградске патријаршије до краја Првог свјетског рата.

(Текст у цјелини преузет из монографије „Српска патријаршија“ др Предрага Пузовића, Нови Сад 2010, 217-219 стр)

Кратак историјат СПЦ у БИХ (1. дио до укидања Патријаршије 1766 године)

Босна се у научним круговима вековима сматрала саставним делом српске етичке и националне целине. Током XII века она се осамосталила на политичком плану, али се и поред тога сматрала саставним делом Србије. У ствари, у XIII веку Босна се организовала као једна од српских држава западно од реке Дрине. Српска црква у босанској држави била је у канонском и духовном јединству са Српском црквом у Србији. Територијалним ширењем босанске државе ширило се и подручје Српске цркве у Босни.

 ширење средњовјековне Босанске државе

Од 1326. године у саставу те цркве налази се Хумска епархија коју је основао Свети Сава 1220. године. Када је Твртко I 1373. године проширио политичку власт над једним делом Рашке, у састав Српске Цркве у Босни дошла је и друга Светосавска епархија – Дабарска. Освојивши западни део српске државне територије, Твртко се после изумирања династије Немањића, појавио улози обновитеља српског краљевства. Као потомак српске династије Немањића, унук ћерке српског краља Драгутина, а припадајући у исто време босанској породици Котроманића, Твртко I се сматрао легитимним наследником и босанских банова и српских крљева. Он се зато крунисао сугубим (двоструким) венцем као симболом двеју држава којима влада. Крунисање је извршио највјероватније дабарски митрополит са монасима на Митровдан 1377.године у „српској земљи“, у манастиру Милешеви.

 манастир Милешева

После смрти краља Твртка Босна почиње нагло да слаби. У унутрашњим грађанским борбама појачана је римокатоличка пропаганда, подржавана од угарског краља и римског папе. Оштрица ове пропаганде била је усмерена на преверавање православних. Слабљењем централне власти у Босни омогућено је да почетком XV века дође до наглог успона три властеолске породице (Косаче, Павловићи, Хрватинићи) и до формирања њихових области у засебне целине којима су готово потпуно самостално владали. Област Хрватинића простирала се у западној Босни, од реке Сане па до Неретве. Земље породице Павловића обухватале су простор од Добруна на истоку до Врхбосне на западу, с центрима Борач и Олово. Област породице Косача проширио је војвода Сандаљ Хранић, а још више учврстио његов синовац Стефан Вукчић. Његову област су чиниле земље које су раније биле у саставу српске државе, тј. тертиорије од Лима, десне притоке Дрине, до Неретве. Када је био на врхунцу своје моћи, Стефан Вукчић Косача је 1448. године узео титулу “херцега од светог Саве“, а његово територија је прозвана Војводство светог Саве. За његово име везује сепостанак имена Херцеговина. Хумска Епархија, чије су се границе углавном поклапале са границама Херцеговине, почела се од тада називати Херцеговачком.

 карта старе Херцеговине

Босанска средњовековна држава пропала је 1463. године падом под турску власт. Херцеговина се одржала још неко време. Српска црква у Босни и Херцеговини дошла је под управу Охридске архиепископије. Иако под туђом политичком и духовном влашћу, српски монаси негују писменост, преписују старе и преводе нове књиге различите богослужбене садржине. Уз то, на овом подручју и прве српске штампарије, у Горажду и у манастиру Милешеви. Српски епископи нису се мирили са неканонским ширењем духовне власти Охридске архиепископије. То показује и покушај смедеревског митрополита Павла у првој половини XVI века да обнови Пећку патријаршију. За његово име везује се хиротонија епископа Теофана; Зворничка епархија у североисточној Босни, основана је још у XIII веку, за време краља Драгутина. Пошто је покушај смедеревског митрополита Павла завршено неуспехом, стање је остало непромењено до обнављања Пећке патријаршије.

 Обновљена Пећка патријаршија 1557. године

Пећка патријаршија је обновљена 1557. године. Српска црква у Босни и Херцеговини била је саставни дио патријаршије. Дабарски митрополит (од сада се назива дабробосански) постао је егзарх пећког патријарха за Далмацију, „егзарх све Далмације“. Седишта митрополита била су по разним манастирима, док на крају митрополит Мелентије Умиљеновић (1713-1740) ије пренео седиште у Сарајево, од када се ова митрополија почиње називати и Сарајевском. После митрополита Мелентија, па до доласка Грка Фанариота након укидања Патријаршије 1766, на трону Сарајевских митрополита су се изменили: Гаврило II Михић Михаиловић (1741-1752); Пајсије Лазаревић (1752-1759) и Василије Јовановић-Бркић (1759-1763).

 стара православна црква у Сарајеву

Херцеговачка митрополија се једно време делила на две епархије. Херцеговачка или Требињска са седиштем у манастиру Тврдошу и Лимска или Полухерцеговачка са седиштем у манастиру Св. Петра на Лиму. Обе епархије су 1739. године спојене у у једну, Захумско-херцеговачку. И захумско-херцеговачки епископи су мењали седишта док Арсеније II Јовановић-Паликућа (1751-1763) није пренео седиште у Мостар, откада се ова епархија почиње називати Мостарском. Неки од херцеговачких епископа бирани су за патријархе обновљене Пећке патријаршије (као Антоније 1571-1575; Саватије 1587), а неки су активно учествовали у устанцима за ослобођење од Турака (митрополит Висарион и Силвестар).