О ПРАВОСЛАВНОМ ДОМУ

Најбитније обележје једног хришћанског и православног дома, пре свега, јесте да је дом освећен. Поред тога, хришћански дом треба да има: икону, кандило, чирак и свећу, слово, кадионицу, босиљак и тамјан, Свето писмо и Молитвеник.

Освећење дома Када се једна кућа или стан сагради, окречи, улепша, и када се наместе ствари, и када у њему породица започне живот, потребно је извршити освећење дома. То освећење врши надлежни свештеник. Освећење се врши на следећи начин:

Позове се надлежни свештеник, у неким крјевима се позива обавезно и кум. На столу у најсвечанијој просторији где су иконе, постави се сто покривен столњаком, а на столу свећа, кадионица, тамјан, чинија са водом за освећење, босиљак, једна посуда са мало брашна, једна чаша уља (зејтина), четири мале свећице које се на освећењу пале и лепе на зидове стана и један мали штапић, на врху обавијен ватом, за помазивање зидова освећеним уљем. Освећење се врши обично пре подне, али може у свако доба дана. Пошто је овај чин спојен са свечаним ручком, треба га обављати у мрсне дане, или ако се освећење обавља у посту, обавезно спремати посну храну.

У молитвама на освећењу, свештеник се моли за напредак дома, за здравље и срећу укућана, нарочито деце, за слогу, за љубав, разумевање међу укућанима и за свако добро које хришћани моле од Бога.

Икона Сваки хришћански дом треба да има икону своје крсне славе. Икона се поставља у најсвечанијој просторији, трпезарији или дневној соби и то увек на источном зиду. Поред иконе крсне славе, пожељно је да у кући стоји икона Христа Спаситеља и икона Мајке Божије, а може и икона неког другог светитеља који се у том дому посебно поштује икона Светог Саве, икона преславе и слично. На зиду на коме је икона не могу стајати неке друге слике, гоблени, постери и сл.

Православна црква има своје правило у иконографији. Највише је заступљен византијски стил у сликању иконе, а може бити и реализам, али само ако то раде прави уметници и сликари. Нажалост, иконе се код нас продају по пијацама и вашарима, па је и ту завладао невиђени кич и неукус, па ликови на таквим иконама више личе на карикатуре него на светитеље. Зато је препоручљиво иконе куповати у црквама и црквеним продавницама.

Када се икона купи, носи се свештенику на освећење. Негде се практикује да икона стоји у цркви неколико недеља Тек освећена икона се поставља у хришћански дом. Добро је да пред иконом стоји мањи сточић на коме би стајале све горе поменуте ствари и предмети. Испред иконе се обављају сви хришћански обреди и молитве у кући.

Кандило Кандило се постааља испред иконе. Пали се уочи, и на дан свакога празника и сваке недеље, а може горети непрестано. Кандило обично пали и одржава домаћица. У кандилу гори чисто сунцокретово уље, на чију се површину ставља специјални жижак за кандило.

Кандило и пламен на њему символизују светлост науке Христове и светлост живота светитеља пред којим се кандило пали. Истовремено подсећа, све у кући да и они треба да живе светлим и чистим животом. Они који имају у кући кандило знају какву непоновљиву духовну атмосферу уочи празника и недеље ствара дрхтави пламичак кандила. Нарочито се то урезује у детињу душу, и остаје као најдража успомена из детињства до краја живота. Та атмосфера је непресушна инспирација свим уметничким и песничким душама и многа велика дела су створена инспирисана том дрхтавом и незаборавном светлошћу и игром сенки домаћег кандила

Чирак и свећа Без свеће се не може извршити ни један обред, ни молитва у кући. Чирак и свећа стоје на почасном месту у кући и пале се увек пред молитву. Домаћин пали свећу на следећи начин: Најпре се прекрсти, помене Бога и своју крсну славу, целива свећу и пали је по могућству шибицом. Свећа за славу се гаси помоћу вина, а мања свећа дувањем, или се влажним палцем и кажипрстом стисне пламен и фитиљ који гори. Пламен свеће има исту символику као и кандило.

Слово, анафорник, просфорник Је дрвени печат који се утискује у славски колач. Слово се, исто као икона, носи у цркву на освећење. На печату су урезана слова: ИС ХС НИ КА што значи Исус Христос побеђује.

Босиљак Босиљак је ароматична биљка, пријатног мириса, која се гаји у баштама и цвећњацима. Босиљак се набере сложи у букет (киту) увеже се у струку и осуши. Такав се чува преко целе године и износи се када свештеник свети водицу да њиме кропи укућане. Босиљак и његов пријатни мирис символизују благодат Духа Светога.

Кадионица, жар и тамјан Кадионица у дому је обично ручна, направљена од земље или метала, и има разних облика који су у складу са хришћанским духом. У кадионицу се ставља жар од дрвета (од угља има непријатан мирис) и на жар се ставља тамјан који шири пријатан и благоухан мирис. Пошто у градовима често нема жара, потребно је набавити специјални брикет у колутићима који замењује жар и врло је практичан.

Кадионица и жар у њој, символизују нашу жарку љубав према вери и топлоту наше хришћанске душе. Мирис тамјана символизује благодат Светога Духа

Кадионица се употребљава приликом сваке молитве. Домаћин кади, држећи у десној руци кадионицу и њоме чини знак крста Кади се прво старији па млађи. Кадионица се такође држи на свечаном месту у кући.

Свето писмо – Библија Не може се у хришћанском свету замислити дом без Светог писма. На хришћанском Западу у свакој хотелској соби, крај узглавља, има Свето писмо, које стоји госту на располагању да може да, прочита један одељак из ове свете књиге и да се тако духовно окрепи. Нажалост, код нас Свето писмо, није баш честа књига у домовима. Зато треба настојати да сваки дом има ову књигу. На томе, наравно, треба највише да раде свештеници и црква.Нарочито због наше деце, омладине и будућности овог народа. Не може се разумети историја, философија, уметност, књижевност, музика, једном речју свеукупна цивилизација, без Библије. Библија или Свето писмо (то су називи за исту књигу), има не само културни, већ, пре свега, духовни, молитвени, религиозни и васпитни карактер. Да би млад човек лакше ушао у чудесни свет Библије, наша црква је штампала књигу „Илустрована Библија за младе“, са којом се дух Светог писма лако разумева и брзо схвата. Зато је добро, да ову књигу има свака српска кућа, првенствено због деце и омладине. Иначе, Свето писмо је најсветија, највреднија, најстарија и најраспрострањенија књига у историји света, штампана и данас се штампа у милионским тиражима широм наше планете.

Молитвеник Молитвеник је обично мања џепна књижица, у којој су штампане молитве за разне прилике, потребе, и време у животу једног хришћанина Пожељно би било да ту књижицу има свака кућа Молитвеник стоји пред иконом. Када се обавља кућна молитва, из молитвеника се читају молитве. Чита их домаћин, а може и неко од млађих укућана са пријатним и умилним гласом. Док се молитве читају остали стоје, пажљиво слушају и моле се у себи. Важније молитве као што су: Оче наш, Богородице Дјево, Пресвјатаја Тројице, Символ вере, Царју небесниј сваки хришћанин треба да научи напамет, и да их изговара и изван свога дома

Домаћа молитва Поред заједничких богослужења у храму, у којима присуствују сви мештани једног села или града, сваки дом, свака породица, треба да има своју домаћу молитву. Јер породица је домаћа црква Добро би било, када би се те домаће молитве одржавале свако вече пре вечере, или, када породица полази на спавање, и свако јутро. Али, ако не сваког дана, обавезно је одржавати домаћу молитву уочи недеље и празника

Како се обавља домаћа молитва? Домаћин стане пред икону пред којом је домаћица већ упалила кандило, иза њега стану сви укућани. Он се прекрсти, упали свећу, узме кадионицу са жаром, стави мало тамјана, окади најпре иконе, затим себе, своје укућане по старештву, и кадионицу предаје неком млађем који кади целу кућу. Онда домаћин или неко од млађих чита молитве из молитвеника, или одељке из Светог писма, или оне молитве које зна напамет: Оче наш, Богородице Дјево, Пресвјатаја Тројице итд. После завршене молитве домаћин говори: Наздравље молитва, а млађи говоре; Амин, Боже дај.

Лична молитва Поред заједничке молитве, сваки хришћанин има и своју личну, интимну молитву. Пре свакога посла, пре и после јела,увече кад се леже и ујутро кад се устаје, у невољи и у добру, увек се треба прекрстити и прочитати одговарајућу молитву, и искрено, из дубине душе, помолити се и заблагодарити Богу.

(Текст преузет са странице СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА АУСТРИЈСКО ШВАЈЦАРСКА )

О ПОНАШАЊУ У ХРАМУ

Одсуство веронауке у нашим школама, и вишегодишња насилна атеизација и борба против цркве и вере, допринели су да је наш народ прилично постао нецрквен и верски непросвећен. Данас, када се полако враћа својој цркви, примећено је да не зна како се треба у појединим ситуацијама, на верским обредима и богослужењима понашати. Ево неколико упутстава о понашању у храму. Пре свега, храм је свето место, и када човек улази у њега мора улазити тихо, лагано и са дубоким страхопоштовањем. Када се дође на црквена врата, мало се застане, прекрсти се и лагано поклони према храму. Негде је обичај да се целивају црквена врата. Пошто се у већини случајева свеће продају у цркви, стане се у ред, и стрпљиво чека, ако је гужва, да се купи свећа. Када се купи свећа, одлази се месту где се пале свеће. Свећа се целива и намени се зашто се пали. Свеће за здравље пале се у горњем делу свећњака или палионице, а за покој душа у доњем делу. Када се свеће запале, онда тихо, као сенка, а поготову ако је богослужење у току, одлази се и целива икона која је у централном делу храма Зато је најбоље доћи на службу пре почетка богослужења, јер се касније ходањем кроз храм омета свето богослужење.

Како се целива икона? Стане се пред икону, два пута се прекрсти, поклони, затим целива икона и још једном се прекрсти и поклони. Затим се одлази на неко слободно место у храму.

Понашање на богослужењу Мушкарци обично стоје на десној, а жене на левој страни лађе храма. На том месту се стоји мирно, без окретања, шетања или разговора са неким ко стоји у близини. На тај начин се омета богослужење, а и други који су присутни у храму. Боље је изаћи из храма, ако се осети умор и ослаби воља, него ометати друге. Најбоље је када се осети умор, појачати молитву и напрегнути вољу да се замор савлада, јер све то ствара ђаво, да би човека спречио у молитви. Руке за време молитве стоје прекрштене на грудима или спуштене низ тело. Молитве се изговарају у себи (тзв, умне молитве). Дискретно се пази на свештеникове радње, и када се он прекрсти, и када се у молитви и песми помињу имена Оца и Сина и Светога Духа, и када свештеник кади сви се у цркви крсте и благо клањају. За време читања Јеванђеља, Входа и проповеди, где се ко затекао ту стоји док се та радња не заврши. Уколико неко зна да пева, он пева тихо и полако, да не омета хор или појце који певају за певницом. Све у свему, својим понашањем треба настојати да се у храму буде као невидљива сенка, а никако настојати да будеш примећен и запажен. Надмено понашање фарисеја у храму, Христос је осудио, а похвапио је скромно држање и скрушену молитву цариника. У данима причешћа, или када се дели нафора постала је пракса да се народ гура ко ће пре да дође на ред. Велики је грех стварати гужву и неред у храму. Боље је сачекати неколико минута, и тиме показати своју свест, стршвење и скромност, и тиме заслужити награду пред Богом. Приликом изласка из храма, опет се целива икона, изађе се на врата храма, тихо и нечујно, поново се окрене према унутрашњости храма и смерно се прекрсти и поклони.

Одевање Потребно је овде рећи да и одевање мора бити пристојно када се иде у цркву. Мушкарци у храм улазе гологлави, а жене покрнвене главе, дакле, са марамом. Одело мора бити свечано и озбиљно. Неприкладно је у храм долазити у фармеркама, папучама, мајицама, шортцевима, кратким сукњама, голих руку и слично. Такође, жене треба да избегавају шминку, руж на уснама, нарочито када хоће да се причесте.

Исповест Света тајна покајања и исповести је Једна од најважнијих, благодатних средстава у животу једног хришћанина. У свакодневном животу човек чини ситније или крупније грехе. Они су као блато које каља душу човекову и његов морални лик. Зато је Црква одредила средство којим се то блато и прљавштина греха спира са човека то је Света тајна покајања и исповести. Исповест је потребна што чешће, а обавезно уочи сваког причешћа Нажалост, ова света тајна није довољно заступљена у нашем народу, а можда је одсуство покајне дисциплине један од битнијих узрока нашег моралног и духовног посрнућа Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Колико је важна исповест знају они који се исповедају, јер они после исповести осете велико олакшање , као да им је неки велики терет пао са душе и срца, а цело њихово биће прожима неизрециво блаженство.

Не треба се плашити исповести, јер свештеник, по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен, по цену живота.

Причешће Најузвишенија и најсветија света тајна, јесте Света тајна причешћа или евхаристија У њој се човек потпуно, физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско тело и крв Христова Зато се за примање светог причешћа, хришћанин мора припремити на најдостојнији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на води. Деца и болесници могу и мање, са одобрењем и благословом надлежног свештеника

У неким нашим крајевима, пред причешће на десетак дана не пије се вино, нити се једе грожђе, па чак ни купине, ни било које друго воће црвене боје, јер потсећа на крв Христову, којом се верници причешћују. Ујутро пре причешћа, не узима се ништа од јела, нити се пуши, све док се не причести, и не узме нафора

Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којима је неко у завади, чињење добрих дела и давања милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздражавање од греха

Како се причешћује? Када се приђе свештенику који причешћује, изговара се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи чаша (путир) из кога се причешћује, и да се тако проспе причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од чаше, свештенику се тада не љуби рука, ни путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице. Ако се неко причести на Божић, Васкрс, или који други мрсни дан, тога дана се не пости. Пости се само онда, када се причешћује на посном дану.

Нафора Нафора је хлеб које се верницима дели на крају свете литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави, агапе, где се заједно вечерало, певале се црквене песме и делила милостиња Нафора се узима на следећи начин:Полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се дође на ред, прво се прекрсти, а затим на длан леве руке прекрсти се десни длан и приђе се свештенику, који на испружени длан ставља коцкицу нафоре. Онда се свештенику целива рука, нафора се узима у уста и поједе, и полако се излази из цркве.

Свештена лица Свештена лица су од Бога изабрана лица, и на посебан начин посвећена да врше света богослужења, свете тајне и обреде. У најчешћем контакту са народом су парохијски свештеници, који служе при црквама и обављају потребне верске обреде својим верницима Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Јер одређено црквено подручје, које опслужује свештеник, зове се парохија Свештеник се поздравља при сусрету: „Помози Бог оче,благословите!“ Свештенику се целива рука без обзира на године свештеника и онога који целива Свештеник се у разговору ословљава са „оче“, рецимо „оче Марко“, или ако је прота, може „оче прото“. Владика се ословљава речима: „Ваше Преосвештенство“, или „Преосвећени Владико“, или ако је неформални разговор само „Преосвећени“. Патријарх се ословљава са: „Ваша Светости“, или „Свјатјејши Владико“ или само: „Свјатјејши“. Монахиње се ословљавају са „сестро“, а игуманија са „мати“. Од женског монаштва се не тражи благослов и не љуби се рука. Монашка лица се такође ословљавају са „оче“. Млађима се каже „оче“ и његово име, а старешини манастира се може рећи „оче игумане“ или „оче архимандрите“. Искушеници се ословљавају са „брате“.

(Текст преузет са странице СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА АУСТРИЈСКО ШВАЈЦАРСКА )

ОБИЧАЈИ ЗА ВАСКРС

Васкрс jе наjвећи празник у xришћанскоj години, jер тада Црква доживљава централни догађаj Xристове победе над смрћу. Tо jе дан радости вечне, jер тада jе Xристос доказао своjу Божанску моћ када jе сломио наjjаче оружjе у рукама Сатане, а то jе смрт, На таj велики дан испунило се очекивање и жеља свиx праведника и пророка од Адама до Jована Kрститеља, Зато света Мати, Православна црква, пева на Ускрс овако: „Ово jе дан коjи створи Господ, Радуjмо се и веселимо се у њему!“ Васкрсењем свога тела из гроба Xристос jе крунисао све раниjе празнике, почев од Божића и Богоjављења, па све до Лазареве суботе, Цвети и Великог петка.

Лазарева субота Врбица Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила.

Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек улистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.

Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Велика недеља Ова недеља се зове још и Страсна седмица, у којој се слави успомена на издају, хватање (хапшење) и страдање Господа Исуса Христа Ове седмице се у нашим храмовима врше посебна богослужења, и пожељно је да верници у њима редовно учествују. У овој недељи су нај-важнији празници Велики четвртак и Велики петак. На Велики четвртак служи се литургија светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио свету тајну причешћа, зато је добро тога дана примити причешће. На тај дан увече, читају се дванаест јеванђеља о страдању Христовом, и док се чита-ју јеванђеља народ у цркви клечи.

На Велики петак, када се слави успомена на Христово распеће, у нашим храмовима, поподне износи се плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју верници целивају све до Васкрса Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (гроб Христов), испред олтара. У неким нашим крајевима, обичај је да се верници после целивања плаштанице, провлаче испод стола на који је положена плаштаница По народном веровању приликом провлачења, треба се помолити Богу и помислити неку лепу жељу, и та жеља ће бити испуњена.
Ове недеље црква заповеда најстрожи пост без рибе и уља. На Велики петак пожељно је ништа не јести.

Васкрс Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.

За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везаи обичај даривања јајима.

Јаје је символ обнављања природе и живота И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Фарбање васкршњих јаја Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио, чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја боји (фарба) на Велики петак, у дан када се, иначе, ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и Јерусалиму.

Како се фарбају јаја?Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у коме ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице васкршње или богојављенске. На шпорету ври вода са бојом (варзилом), домаћица у њега спушта јаја, пазећи да равномерно буду обојена, а деца обигравају око матере, и броје свеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове „чуваркућа“.

Пре фарбања јаја се могу „шарати“. Наиме, са растопљеним воском и пером за писање, или нечим сличним, на јаје се наноси топљени восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, после, приликом фарбања, на јајету остају беле нацртане фигурице и слова. На јајету се обично пише X. В. и В. В. (Христос Васкрсе и Ваистину Васкрсе), цртају крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја.

Символика Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања, и којој се Христос првој јавио по васкрсењу), путовала у Рим да проповеда Јеванђеље, и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје, и поздравила га речима: „Христос Васкрсе“. Црвена боја символише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки појединци и покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје и компромитују.

Васкршње славље Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: „Христос Васкрсе!“ и „Ваистину Васкрсе!“ Тај поздрав траје све до Спасовдана.

Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита „Оче наш“ и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

Туцање јајима На столу стоји украшена чини-ја са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, „Христос Васкрсе“ и „Ваистину Васкрсе“. На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело.

Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама.

У неким нашим крајевима, сачуван је дирљив обичај, да се фарбана васкршња јаја носе на гробове преминулих предака То сведочи о народној вери, да су сви људи пред Богом живи, и да умрли наши преци треба да осете васкршњу радост и славље.

Побусани понедељак Први понедељак после Васкрса зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном веровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обележава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана васршња јаја на гроб, и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима.

(Текст преузет са странице СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА АУСТРИЈСКО ШВАЈЦАРСКА )

ОБИЧАЈИ ЗА БОЖИЋ

Иако је Васкрс највећи хришћански празник празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години.

Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“

Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На неколико недеља пред Божић (већ од Никољдана) и неколико недеља после Божића (до Савиндана) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осећа неко тихо празнично олаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанете преко године и цео народ постаје једна душа.

У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић, Нова Година, Богојављење, Јовањдан и Савиндан. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји. Пођимо редом.

Детинци – У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи. каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио.

Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и „дреше“ се онима који их вежу.

Материце У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге,на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се „дреши“. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником препреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се „дреше“ поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Оци или Очеви У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се „дреше“ поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.

Туциндан На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница „тукла“ убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.

За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.

На Туциндан, по народном веровању, децу „не ваља“ тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Бадњидан Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.

Шта је бадњак? Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима, јелово или борово), које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси У кућу.

Како се сече бадњак? Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.

Шта символише бадњак? Бадњак символички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

Бадње вече Бадње вече, практично спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као „Божић и Бадњидан“. Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: „Добро вече! ЧестиЈ Божић, Бадње вече!“ Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: „Добро вече! Честити ви и ваша печеница!“ Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.

Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.

Слама После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.

Вечера уочи Божића Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар „Рождество твоје…“, помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.

Божић Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православиим храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља.

Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: „Христос се роди!“ и отпоздрављају: „Ваистину се роди!“

Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења .Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосиим божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

Положајник На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договрри са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник.

Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на ог-»ишту, џара ватру и говори здравицу: „Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај“.

Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

Чесннца Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница У њу се ставлља метални новчић златни, сребрни или обични, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, негде и главу, део од ребара и срце. Срце се исече на онолико делова колико у кући има укућана, и сваки члан породице прво поједе по парче срца Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се „Оче наш“ наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

Божић у урбаној средини Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама Уместо великог дрвета узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће. Запапи се свећа и кандило што символише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече се проводи у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике и песама са касета, или уз гледање филмова верске или моралне садржине.

Зато је веома важно да Божић буде нерадан дан државни празник, да би се празнична атмосфера употпунила Само онај ко лично није доживео ту предивну божићну атмосферу у којој се душа, захваћена неким унутрашњим блаженством, надима и шири у висине свемирских простора, када се сви људи воле и све се прашта, не може схватити црногорског владику Његоша и његове стихове:

„Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића!“

Божић-празник деце Божић је првенствено празник деце. На Божић се родило најлепше и најсветије дете у историји људског рода Зато, они родитељи који своју децу, из било којих разлога лишавају празновања Божића и доживљаја везаних за тај празник, чине према својој деци неопростиви грех. Уосталом Божић је празник и привилегија деце у целом цивилизованом хришћанском свету.

Српска Нова Година Овај празник се празнује 14. јануара по новом календару а по старом 1. јануара Зато се зове Нова Година Обновљен је обичај „чекања Нове Године“. Уочи Нове Године, спрема се свечана вечера, где сви укућани са својим гостима, кумовима, пријатељима и сродницима уз весеље и песму чекају поноћ, када стиже Нова Година Негде се то ради организовано у ресторанима, хотелима, салама и сл. У поноћ, тачно у 12 сати, сви се љубе и једни другима честитају долазак

Нове године са жељама за дуг и миран живот, добро здравље и успех у послу. Сутрадан се одлази у цркву на службу. После службе се обавља свечани ручак. Домаћица меси погачу „василицу“ (василица се зове јер је тога дана празник и Светог Василија Великог). Негде се василица меси од кукурузног брашна

Крстовдан Овај празник пада 18. јануара, и празнује се у спомен Христовог крштења. Тај дан је постан и то је први посни дан од Божића. У храмовима се тога дана врши велико водоосвећење. У неким крајевима се поздрављају са речима: „Христос се крсти“ и „Ваистину се крсти“.

Богојављење Богојављење се празнује 19. јануара Тада се по црквама широм православља и српства врше велика и свечана освећења воде. Народ долази цркви са флашама и другим мањим судовима, узима освећену богојављенску водицу и носи је у своје домове. Ова водица, обзиром да је освећена на велики празник, има велика духовна и лековита својства. Иначе овога дана слави се успомена на Христово крштење, на реци Јордану, и јављање Бога у виду голуба и гласи: „Ово је Син мој љубљени, њега послушајте“.

Јовањдан Јовањдан је у низу богојављенских празника, јер је свети Јован Крститељ, на реци Јордану, крстио Господа Христа. Многи Срби тога дана славе. После Никољдана и Ђурђевдана, ово је светитељ који се код Срба највише поштује и слави.

Савиндан Овај празник пада 27. јануара Свети Сава је први српски просветитељ, духовни отац српске нације и творац српске црквене самосталности. Зато је Савиндан и верски и национални празник. То је крсна слава српских школа. Тога дана се у свим српским школама ломи славски колач, изводи прикладан светосавски програм у коме учествују ђаци са својим учитељима и родитељима. Резање колача исто је као и на дан црквене славе. Свака слава има свога домаћина, који се добровољно јавља, и сваке године се бира домаћин. Обично се на Савиндан увече у школама или домовима културе наставља народно весеље у коме учествује наша омладина.

(Текст преузет са странице СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА АУСТРИЈСКО ШВАЈЦАРСКА )