Манастир Раковица

Манастир Раковица је манастир Српске православне цркве, у оквиру Београдско-карловачке архиепископије, смјештен у београдском насељу Раковица. Посвећен је арханђелима Михајлу и Гаврилу.

 Улаз у манастир

Историја 

Иако се настанак манастира, по народном предању, веже за вријеме владавине српских краљева Драгутина и Милутина, савремени документи то доводе у питање. Спомиње се у путопису Феликса Петанчића из 1502. године, под насловом „Ranauicence monasterium“ а доцније се спомиње и у турским изворима, у попису из 1560. године, међу осталим црквама и манастирима у околини Београда. На сајту православног часописа „Православље“ може се прочитати да се овај манастир спомиње и у повељи влашког војводе Константина Бранковеана Бесарабије, из 1907. године, у ком се за манастир каже да је „сазидан и из темеља подигнут од стране доброг хришћанина, почившег Радула војводе, који је протеклих година био господар ове земље (влашке)“. Претпоставља се да се говори о влашком војводи Радулу I Црном, зету кнеза Лазара.

Током 16. вијека манастир је премјештен на своје садашње мјесто, са локације из околине села Раковица, гдје су пронађени остаци старе зграде (трагови зидова, стуб часне трпезе…) Године 2007. на локацији старе зграде су вршена археолошка истраживања, а потом поново од 16. јула до 16. августа 2008, у циљу потврђивања претпоставке да је у питању стара зграда овог манастира. У извјештају се наводи да су тражени резултати „изостали“, те да „постојање средњовековне некрополе на овом простору, као и остаци часне трпезе … указују на постојање неког сакралног објекта у близини, иако до сада нису констатовани његови материјални остаци.“

Неповољног положаја, у близини важне раскрснице и насеља, манастир је разорен током турског похода на Беч 1592. и народног немира из 1594. године. Под притиском честих пљачкања, манастир се постепено премјештао на своје садашње, скровитије мјесто, ближе шуми. Манастир је поновно страдао током Аустријско-турског рата (1737-1739), а потом и 1788-1790. Због сарађивања монаха са Аустријанцима, а против Турака, манастир је у одмазди спаљен, а тадашњи игуман манастира Софроније је објешен је о бријест пред манастиром. Током НАТО бомбардовања Југославије 1999. године, овај манастир, односно његов спољашњи зид, поново је оштећен.

Архитектура

Црква је пројектована као једнобродна триконхална грађевина, са видљивим карактеристикама Моравске школе. Иконостас је првобитно био сачињен од зидне преграде са двије пријестоне иконе Исуса Христа и Богородице Марије, док су на другим мјестима биле објешене или причвршћене различите дрвене и платнене иконе, али 1862. године је постављен нови иконостас, мањих димензија, чију израду је финансирао тадашњи српски кнез Михаило Обреновић.

Знаменитости манастира

У манастиру је сахрањен син Милоша Обреновића Тодор, због чега је Милош пружао велику подршку његовој обнови током своје владавине, а касније и његов син,Михајло Обреновић. Један од дијелова манастира се зове по Милошевој супрузи Љубици, тзв. „Љубичин конак“. Осим још неких чланова породице Обреновић, у манастиру је сахрањен и Васа Чарапић, један од вођа Првог српског устанка. Бивши српски патријарх Димитрије сахрањен је у овом манастиру 1930. године, а бивши српски патријарх Павле такође је сахрањен у овом манастиру, по својој изричитој жељи.

 

(текст у целости преузет са сајта Википедија)

 

Манастир Студеница

Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 57 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године.

Утврђени зидови манастира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светог Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.

УНЕСКО је 1986. уврстио Студеницу у листу Светске баштине.

Историја

Манастир Студеница је посвећен Успењу пресвете Богородице. Прва фаза радова је завршена у пролеће 1196, када је Стефан Немања препустио престо свом сину Стефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину. Кад је касније отишао у манастир Хиландар, Стефан Првовенчани се бринуо о Студеници. Тамо је Немања примио монашки постриг и име Симеон. Свети Симеон је умро у Хиландару 1199. Немањин трећи син Сава Немањић је, након што је помирио своју браћу Стефана и Вукана, пренео мошти Светог Симеона у Студеницу где су и дан данас. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела, Сава је написао Студенички типик, у ком је задао устројење монашког живота у манастиру Студеница. У Житију СВ. Симеона Немање, описао је живот свог оца Немање (Св. Симеона) оставивиши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену.

Манастир са северозападне стране

Студеница је уживала пажњу и других чланова династије Немањића. Краљ Радослав је 1245. додао цркви припрату, а краљ Милутин је саградио малу цркву посвећену светим Јоакиму и Ани.

Од пада последње српске средњовековне државе 1459, Турци су често нападали манастир. Прва значајна рестаурација је извршена 1569, када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком 17. века, пожар и земљотрес су оштетили манастир, а историјски документи и значајни делови уметничке баштине су уништени и изгубљени заувек.

У околини се налазе Горња Савина испосница и Доња Савина испосница.

У манастиру се налази плаштаница Антонија Ираклијског иѕ 14. века.

Детаљи црквене декорације

Архиктектура

Богородичина црква је једнобродна црква с куполом. На њеном источном крају је тространа апсида, а на западном је краљ Радослав дозидао велику припрату. На северној и јужној страни су предворја. Фасаде су изграђене од блокова белог мермера. Изнутра је црква обложена туфом. Споља гледано, у цркви се складно мешају романички и византијски стил. Мешавина та два стила ће на крају произвести посебан стил архитектуре познат као рашка школа.

Северозападно од Богородичине цркве је црква светог Јоакима и Ане, позната и као Краљева црква по свом ктитору краљу Милутину. Црква је саграђена 1314, у облику сажетог крста с октогоналном куполом. Изграђена је од камена и туфа, а фасаде су обложене гипсом.

Фреска краља Милутина са моделом Краљеве цркве у Студеници

Комплекс манастира обухвата и цркву Никољачу, једнобродну црквицу без куполе, изнутра осликана у 12. или почетком 13. века. Између цркве Никољаче и Краљеве цркве налазе се темељи цркве посвећене светом Јовану Крститељу. Западно од Богоридичине цркве је трпезарија, саграђена од камена за време архиепископа Саве. На западној страни комплекса је звоник подигнут у 13. веку. Некада је у њему била капела, а сада се могу видети само фрагменти фресака. Остаци фресака, који приказују родословно стабло Неманјића, могу се такође наћи на спољашњем делу припрате.

Северно од трпезарије су конаци из 18. века. Данас се у њима налази музеј, у коме су изложене бројне драгоцености из ризнице Студенице, иако је она знатно осиромашена честим ратовима и пљачкама.

Археолошким истраживањима 2012. године откривене су остаци још две цркве из 13. века, а део објављених налаза откривен је раније.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)

МАНАСТИР ТАВНА

До манастира Тавна лако се стиже асфалтним путевима из Бијељине, Лознице, Зворника и Угљевика. Смјештен је у живописном крају, гдје се сусрећу планина Мајевица и семберска равница. Испод манастирског имања тече рјечица Тавна, притока Дрине.

Поуздано се не зна да ли је манастир добио име по овом водотоку или обратно. Легенда вели да је ова чиста планинска рјечица, након неког тешког боја, поцрнила од крви. Потамнила је, па је добила име Тамна, а касније неким чудним гласовним промјенама садашње име Тавна.

Било како било, Тавна је синоним за духовност, опстанак, човјекољубље, православље, издржљивост и заједништво. Тако одувијек. Све вријеме постојања била је долазиште и полазиште, хранилиште и коначиште, болница и заштита – духовно и тјелесно исцјелиште.

“Народно предање, не без основа, настанак манастира приписује времену Немањића – тачније, краља Драгутина, који је управљао и овим крајевима, а био је познат и по имену ‘сремски краљ’. Гласовити Троношки и Пећки родослови казују да су манастир Тавну, у селу Бањици, подигли Драгутинови синови Владимир и Урош. Данашња манастирка црква саграђена је на мјесту првобитног храма, па је свакако старија од цркава и осталих манастира у овом крају. Помиње се још у најранијим турским дефтерима из 1533. и 1548. године, а од 1548. до 1586. помиње се изричито као манастир”, каже архимандрит овога манастира отац Лазар.

На питомим обронцима Мајевице, који се благо спуштају ка ријеци Дрини и семберској равници, монаси су у миру и молитви живјели све до 1461. године, када и овај крај потпада под отоманску власт.

“Манастир је био често на удару Турака, али су га обнављали хајдуци. Народно предање једну обнову везује за гласовитог Старину Новака, харамбашу из друге половине шеснаестог вијека, и његовог брата Радивоја”, каже отац Лазар.

Недалеко од манастирског комплекса, у окомитој, веома неприступачној стијени, у Горњој Трнови, родном селу великог српског епског пјесника Филипа Вишњића, постоји Новакова пећина. До ње, за сада, могу једино доћи планинари и други веома спретни момци. Према народном предању, у тој пећини боравио је некада Старина Новак са својом дружином.

Према легенди, на стијени су удубљења од копита Шарца, коња Краљевића Марка. Легенда даље вели да је некада у околини манастира боравио овај митски српски јунак, те да је на Шарцу прескакао с једног на друго врлетно брдо.

У вријеме буна, устанака и осветничких похода окупаторске власти манастир Тавна био је склониште и љечилиште за устанике и вјернике
Легенде о Марку Краљевићу и Старини Новаку само потврђују да је православно становништво Мајевице, Семберије и Подриња одувијек било истрајно у одбрани свог националног идентитета и духовности.

“Поуздано се зна да је у манастирској цркви у Тавни крштен син Стојана Вилића из Горње Трнове – Филип, потоњи наш највећи епски пјесник. Књига крштених из тог времена није сачувана, јер је спаљена у једном од многих погрома на манастир и његову цркву. Иначе, одвајкада је ова црква била богомоља вјерника из Трнове, Главичица, Пилице, Бањице и других околних села”, каже архимандрит Лазар.

У вријеме Првог српског устанка, прве и највеће битке – на Чокешини, Лозници, Мишару и другим бојиштима, биле су баш у непосредној близини манастира Тавна. У то вријеме игуман је био Јефто Пљецо, а многи храбри момци из његовог окружења учествовали су у устанку. Послије слома устанка вратили су се у завичај, али се нису смјели појављивати у селима. Били су хајдуци по околним густим шумама.

“У манастиру је засјео неки харачлија Китовница и од народа је узимао велики порез. Посебно је кињио сиротињу, па је једном чета хајдука упала у манастир, побила харачлије и њиховог вођу Китовницу. На то Турци опљачкају и попале манастир. Тек након поновног ослобођења Србије у манастир се вратио игуман Јефто 1814. године и обновио га. Манастир је убрзо претрпио још једну турску похару, али монаси тада нису напуштали манастир. Приступили су поново његовој обнови”, објашњава архимандрит Лазар.

У вријеме буна, устанака и осветничких похода окупаторске власти манастир Тавна био је склониште и љечилиште за устанике и вјернике. Био је то и касније – у великим ратовима, посебно у Првом свјетском рату, који је букнуо 1914. године на Дрини, само који киломатар даље одавде.

На сјеверној страни манастирске цркве постоји велики број гробова устаника, ратника, духовника, болесника и других страдалника с обје стране Дрине. Сада нијемо свједоче о бурним временима и свој трагичности и манастира и овога краја.

Манастир Тавна, иначе, са прекодринским манастирима Чокешина, Петковица и Радовашница, чини такозвани православни прстен. Сви ови манастири су од великог значаја на очувању аутотохности српског становништва и њихове православне вјере.

Да је то тако, свједочи и гранитна степеница на јужним вратима манастирске цркве, коју су босе ноге, а касније опанци вјерника, од изградње у средњем вијеку, излизале, па је она сада нижа од осталих степеника за најмање десетак центиметара.

Ипак, највеће страдање манастир Свете Тројице у Тавни доживио је 1943. године, када су све објекте, до темеља, спалиле усташе. Они су још 1941. године интернирали монахе, а средином Другог свјетског рата спалили манастир, јер је ту била партизанска болница.

Усташе су у великом бијесу све спалили, па чак и веома богату библиотеку, све старе списе и матичне књиге. Све је изгорјело, осим једне старе Библије, Светог писма, које је у Тавну доспјело из неког руског манастира. Књига је у тој паљевини и огњу остала неоштећена. Чак није ни огарављена. Зато она има непроцјенљиву културну, историјску и духовну вриједност.

Највећа жртва тог прогона био је Здравко Јовановић, кога су усташе стријељале на вратима манастира. На његовом гробу пише: “Убијен 1943. од усташке плаве дивизије чувајући и бранећи манастир”.

Највеће страдање манастир Свете Тројице у Тавни доживио је 1943. године, када су све објекте, до темеља, спалиле усташе
“Ова света књига је сада наша највећа драгоцјеност. Рађена је ручно прије неколико вијекова у Русији. Најзначајнија је по бордурама које се уочавају на њеним листовима када је затворена. На њеном почетку, на првим бијелим страницама, постоје потписи највећих црквених великодостојника који су посјећивали наш манастир”, каже отац Лазар.

“Манастир Тавна је сада женски манастир. Игуманија је мајка Марта, угледна и веома поштована монахиња у Семберији, Подрињу, на Мајевици, у Јадру и другим крајевима. У посљедње вријеме доста је учињено на обнављању и изградњи нових манастирских објеката: првенствено конака, библиотеке, љетног молитвиштва и цијелог имања, на коме монахиње марљиво раде”, каже отац Лазар.

Тавна је одувијек била позната по богатим библиотекама. На срећу, и сада се може подичити по зналачки уређеној и богатој библиотеци, умјетничким сликама и фрескосликаној великој читаоници, просторији у којој се може обављати и чинодејствовање.

Посебно је богата збирка библија, штампаних у многим свјетским земљама и најпознатијим штампаријама. У њој је већи број примјерака Светог писма на скоро свим свјетским језицима.

“Крсна слава манастира су Света Тројица. Тог дана сви путеви вјерника и ходочасника из околине, а у посљедње вријеме и свијета, воде ка нашем манастиру. Долази велики број вјерника, а одржава се и гласовити вашар. На крсну славу Свету архијерејску литургију служи Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Василије.

Иначе, архимандрит Лазар Кршић је родом из Посавине. Дуго је духовник овог манастира, а у његовој порти засадио је винову лозу из завичаја. Сада је то лијепо уређен љетниковац. Отац Лазар је велики пријатељ свих умјетника и новинара. Веома је захвалан саговорник и увијек има утјеху и лијепу ријеч за све оне којима су оне потребне.

Манастир Свете Тројице у Тавни сада блиста новим сјајем. Уређен је и обновљен. И веома посјећиван, што је и најважније, јер је и сада долазиште и полазиште.

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

МАНАСТИР ГОМИОНИЦА

„На 42 километра западно од Бањалуке, скоро на срједокраћи између Бањалуке и Санског Моста, подно Змијања, налази се манастир Гомионица, у долини горњег тока истоимене рјечице, управо поред њене десне притоке потока Матаваза. (…) Име саме ријеке Гомионице – Гомилнице долази од рударских гомила којих у овим крајевима много има, јер се водена снага “Гомионице употребљавала за за покретање тзв. мајдана”, механизама за туцање руде и ковање металних полуга. “Мајдани” су радили до почетка ХХ вијека у овим крајевима. (…)

Постанак манастира Гомионице, Световаведењског или Ваведењског манастира, по народном изговору Гомјеница, народно предање везује за разне личности и за три доба, временски удаљена једно од другог. Општа је прича у народу да је Гомионица задужбина Немање и св. Саве или Немањића. (…)

Друго је предање да је Гомионицу подигла султанија Мара, царица Мара или Кала-Марија. Први је то предање забиљежио фра Јукић 1843. године без имена царице и осамдесетих година XIX вијека Јован Новаковић, у опису манастира Гомионице. (…)

Треће народно казивање записао је Кочић, да је манастир основао кнез Обрад кад се повратио из освајања Бихаћа на мјесту гдје је неке вечери заноћио (…)

Највјероватније и најприродније предање о оснивању манастира је оно о змијанском кнезу Обраду, послије освајања Бихаћа. По паду Јајачке бановине (1527.г.) ове крајеве су заузели Турци. (…)

Први описивачи манастира пронијели су вијест да су Гомионицу основали избјегли милешевски калуђери у XVI вијеку, на основу неких сумњивих биљешки, који се више не налазе у Гомионици, а рђаво су читане и простодушно тумачене. На тај начин извели су измишљену историју о Милешевцима. У разматрању чињеница и провјеравању појединих података дошло се до закључка да Милешевци, не само што нијесу основали манастир, но уопште се нијесу никада ни бавили у Гомионици. (…)

Рукописи – Најважнија је у овом случају за Гомионицу књига Типик јерусалимски св. Саве Освећеног. На 214. б. листу ове књиге је запис неименованог преписивача из 1599. године у коме се вели да се ова књига преписа у манастиру Гомионици при игуману Диомидију, јеромонаху, у вријеме босанског митрополита кир Аксвентија и српског патријарха Јована. На тај начин је потврђена у многоме претпоставка да је манастир основан или обновљен коју годину прије писања ове књиге, а то је око 1595/96. (…)

У рукопису “Тумачење псалтира”, довршавајући га новодошавши Светогорац, писар Максим, 4.1.1612. године у манастиру Гомионици, наводи игумана Јована скупа са братством и помиње претходног преписивача ове књиге, јеромонаха Јефтимија.

Бивши „општежитељ манастира званог Гомионица, јеромонах Антоније (…) због огријешења о своје монашке завјете, а највише због нестрпљења“, наручио је и платио да му се испише књига „Златоуст“ (…) Књига је преписана у Испосници св. Саве у Кареји, завршена 25.08.1626. године и послана у „предречену своју обитељ“ Гомионицу, с молбом да братија прими овај мали дар његовог сиромаштва и да га у молитвама спомињу, као што се он њих сјећа.

У неком музеју у Лондону налази се окован крст манастира Гомионице из 1640. године.

Лијепу је успомену о себи оставио и име манастира Гомионице пронео по православном свијезу … „јеромонах Јован Светогорац, изи Боснем од мјеста Каменграда, из манастира Гомионице у коме је примио монаштво“: Он је у Трговишту у Влашкој штампао Пентикостар – Цветни триод 1648-49. године за вријеме књегиње Јелене, удове Матеја Басарабе. (…)

Врло крупни и судбоносни одиграли су се у аустријско-турским ратовима од 1683. до 1699. године на Балкану и у панонском подручју гдје је највећим дијелом живјео српски народ (…) Тих година, за сада немамо никаквих помена о животу у манастиру Гомионици. (…) Тек 1714. има јасан податак да је био у Гомионици дабробосански митрополит Мелетије, служио и рукоположио једног свештеника, а на Благовијести 1726. долазио је у манастир пећки патријарх Арсеније IV. (…)

Године 1735. има читав низ прилога у књигама са записима приложника. Приложена је читава цјелина од 12 мјесечних минеја и других књига московског издања, махом из 1724. године. (…)

Слична судбина из краја XVII вијека задесила је Гомионицу и њену околину у поновним аустријско-турским ратовима 1737-1739. године. Битке су се водиле око Бањалуке. Калуђери су напустили манастир и са својим покретним стварима од вриједности пребјегли са игуманом Пахомијем Кнежевићем у сусједну Славонију, и дат им је, по високој дозволи, запустјели манастир Пакра да се настане 1738. године. То им нису дозволили власници манастира, светоатонски калуђери, те су се Гомионичани потуцали по Славонији читавих 5 година. (…) Но већ око 1741-1742. има поузданих вијести да је манастир Гомионица оживјео. (…)

Децембра 8. 1754. походио је Гомионицу (након патријарха Арсенија 1748. г. прим.) дабробосански митрополит Гаврило и осветио антиминсе за друге цркве. (…) Важна је окрњена биљешка на комадићу отцјепљеног листа из 1770. године. Говори о обнови манастира 1769. и да се завршила 15. септембра те или 1770. године. (…)

У почетку XIX вијека оскудни су подаци о Гомионици и њеном братству. Недостатак нам у извјесној мјери попуњује народно предање да је манастир запаљен и опустио у вријеме Карађорђевог устанка, па је доцније у доба прије куге поправљен, покривен и ограђен зидом. То посредно потврђују записници приложника из 1811. (…) Од 1813-1815 морила је куга у свим нашим земљама под Турцима. У ове карајеве доспјела је 1816. или је те године о њој записао монах Мелетије. Тада је много народ помрло и многи су домови опустјели. (…) Од 1836. Гомионица има поново братство и почиње редован живот, мада у неповољним приликама средине. (…)

Педесетих година XIX вијека био је старјешина Гомионице игуман Дионисије. Манастир је био презадужен и „у сужањству“ Деде Крајишника, лихвара и зеленаша из Бањалуке, преко 10 година. Искупио га је игуман са сто кеса 1851, у вријеме кад је Омер-паша Латас сломио спахијску самовољу и безвлашће у Босни. (…)

Манастир није остао на миру ни у догађајима устаника у Крајини 1875. године. Оглобљен је од стране неког бањалучког насилника са 300 дуката. (…) Године 1880. закалуђерио се свештеник Герасим Кочић, отац Петра Кочића, књижевника. (…)

По казивању мјештана око 1900. оправљана је црква. Зидови су омалтерисани и подигнут нови зидани високи звоник, по једном тврђењу 1898. године. Стари кровни покривач замијењен је тек 1927. године.

Децембра 9. 1941. године, у почетку народних устанака, њемачки лаки бомбардери „штуке“ бомбардовали су манастир са преко 50 бомби до 100 кг тежине. Том приликом је оштећен горњи спрат конака, али цркви се ништа није десило, сем што су нешто напрсли сводови и лукови по средини. Било је и неколико људских жртава у непосредној околини манастира, три лица су погинула а два рањене. (…)

Године 1953. манастир је стављен под заштиту Закона као споменик културе и Завод за заштиту споменика културе и природе СР Босне и Херцеговине извео је оправку манастирског конака уз новчану помоћ тадашњег среског народног одбора Бањалуке. Доцније 1971-1976 обављена је потпуна конзервација и рестаурација старог манастирског конака послије великог земљотреса који је задесио Бањалуку и њену околину 1969. године. (…)

Храм манастира Гомионице је правоугаоне основе са сажетим уписаним крстом који је и споља наглађен у кровном дијелу проширењем постоља кубета чије су сјеверне и јужне чеоне стране продужетак равних обимних зидова. (…) Унутрашњост храма носи право стилско обиљежје византијско-српских особина и средњевјековних предања, које је у вријеме Турака повукло се са спољашности и остало и сачувало се у унутрашњости, мање доступно иноверном нетрпељивом оку.“

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

МАНАСТИР ЗАВАЛА

Манастир Завала смјештен је у планинско-кршевитом амбијенту поред ријеке Требишњице у Поповом пољу, са црквом Ваведења Богородице.

Простор Завале је извјесно старо хришћанско средиште, јер су у селу Завали, на мјесту званом Црквине, нађени темељи двије православне цркве из времена прије Великог црквеног раскола, 8-11. вијек (дакле из доба византијске и српске владавине), које су имале октагоналне стубове, дакле биле трибродне, и са плетеним орнаментима у камену, што је Византија оставила као насљеђе и другдје у нашем Приморју и Далмацији.

Храм има једнобродну основу завршену полукружном апсидом на истоку, док је унутрашњост сложеније ријешена. Својом сјеверном страном црква је у пећини, док је већи дио брода и олтар у јужној страни веће стијене. Изнад ове пећине, на око 100 метара навише, постоји још једна пећина улаза колико људски раст, али се пружа дубље у брдо Острог и постепено силази у дубину, гдје се примјећују сталагмити и сталактити. На другој, југоисточној страни ове завалске вале, у брду изнад села Завала, према селу Беленићи, има тзв. “Град у Клисури”, тј. кула или тврђава, на стрмој стијени, зидова тврдо грађених од тесаног камена, испод које је велика јама “Тамница” или “Змајевица”, а у јами се види пећина; по народном предању ово је подигао Херцег Стефан да би се склонио од сина потурчењака када је бјежао из Благаја са благом. У самом селу Завали постоји зидана кула, пробијена гранатом, у којој су у вријеме Морејског рата живјели Кадијевићи Срби, који данас живе у Метковићу).

Према народном предању манастир Завала је задужбина краља Драгутина и када се говори о времену његовог оснивања, често се помиње 1271. година, која је уписана на једном старом манастирском печату. Први пут се помиње 1514. године. у потврди о продаји винограда игуману Серафиону.

Овдје је ступио у монаштво Св. Василије Острошки Тврдошки и Завалски из недалеких Мркоњића. Манастир је имао знатан број познатих духовника и црквено-народних вођа, као и већи број старих значајних рукописних и првих штампаних србуљских књига (на једном од тих завалских рукописа, Богородичнику, који љета Господњег 1566. писа “јерођакон Мардарије од Србске земље”, остао је запис да је књига писана у доба турског султана Сулејмана: “Тада би од њега велика туга на земљи и велико гоњење на хришћане (православне) и гажење од Измаиљћана (муслимана), као што беше у дане злог цара Ирода јудејскога”) затим вриједних икона и других драгоцјености. За манастир Завалу начињен је препис Хиландарског Типика Св. Саве са преписа Миха из 15.в., који је настао са преписа монаха Марка из 15.в. (в. В.Ћоровић, Јужносл.филолог, II, 1921, 120 и у изд. ДЕЛА СВ. Саве, САНУ 1935).

Заузимањем патријарха Пајсија, цркву је 1619.године живописао (осликао) познати хиландарски сликар Георгије Митрофановић. У олтару међу архијерејима налазе се и ликови Св. Саве и Св. Арсенија Српског.

Током следећег вијека манастирска библиотека је значајно обогаћена новим књигама из Сремских Карловаца и Београда, међу којим су била и бројна руска житија и јеванђеља.

Нови конаци подигнути су 1876.године. При манастиру је 1886. године отворена школа.

Током Другог свјетског рата је манастир Завала претрпио велику штету, када су усташе уништиле и опљачкале његове вриједне збирке. У посљедњем рату је манастир оштећен и напуштен, а село Завала потпуно уништено. После рата је манастир Завала обновљен, када је обновљен и монашки живот надљудским напорима о. Василија који је од запустјелог и девастираног манастира, уз помоћ повратника и донација изградио мањи и већи конак, а својом руком је годинама крчио терасасте скромне баште и засађивао винову лозу, морски шипак итд.

Приређивач овог текста имао је велику част да у пар наврата и по неколико дана проведе са овим вриједним и изузетним човјеком који по цијели дан ради у баштама, на богослужењу је строг, као домаћин је услужан до ганућа, навече након богослужења повлачи се на молитву, ријетко прича, врло мало спава и једе, током ноћи у радионици прави гипсане фигурице и печате са мотивима манастира. Данас (12 година од како сам први пут био у Завали) овај манастирски комплекс је толико уређен и проширен са бројним околним економијама и ријетким и драгоцјеним обрадивим пољима да човјек просто не може да вјерује да је то дјело готово само једног човјека…

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

МАНАСТИР РМАЊ

 гравира манастира из 1889. године

На крајњем западу Босне, на ушћу Унца у Уну, у селу Мартин Броду, недалеко од Кулен Вакуфа, а тридесетак километара од Дрвара, сместио се манастир Рмањ, са црквом посвећеној светом Николи. У народу је познат под различитим именима: Хрмањ, Рман, Цхремља, Ајерман, Ермаин, што је првобитно могло бити име за стару кулу, чије су рушевине у непосредној манастирској близини.

Није ретко ни помињање имена Херман. Наиме, по једном предању, манастир Рмањ подигла је кћерка деспота Ђурђа Бранковића (1375?–1456) а жена цељског грофа Урлиха ИИ, Катарина, која је око 1440. године, заједно са својим тешко оболелим сином Херманом ИИИ, населила ове крајеве. По тој легенди, млади Херман, претендент на краљевску круну, умро је у својој 17. години, а њему у помен, његова мајка Катарина подигла је истоимени манастир Херман (1443), с црквом посвећеној светом оцу Николају, мирликијском чудотворцу.

Историја

Проблеми око датовања

Немогућност датовања, произашла мањкавошћу, често и потпуним одсуством изворне документарне грађе, обележила је судбине низа цркава и манастира на тлу Босне. Поједини датуми, устаљени у домаћој историографији, нису сасвим поуздани. Градња цркава манастира Ломнице, Озрена, Папраће, Липља, Тамне, Возуће и Гостовића у источној Босни, те Рмња, Моштанице и Гомионице на западу, смештене су у XВИ век, век када Турска доживљава свој незадрживи успон у време владавине султана Сулејмана ИИ Законодавца (1520–1566) и везировања Мехмед-паше Соколовића, уз чији је благослов, залагање и помоћ, његов блиски рођак – Макарије Соколовић, 1557. године обновио Пећку патријаршију.

Отуда и донекле благонаклон однос турских власти према православној вери, о чему најпоузданије сведоче записи појединих путописаца и оновремених хроничара, а и очувани пописни дефтери. Многе цркве и манастири, заједно са монашким братством, нарочито у периоду од освајања Босне 1463, па до 1528. године (у ово време крајеви око Бихаћа потпадају под турску управу), у имовинско-правном погледу задржали су извесну слободу и аутономију. Тако, недатирани пописни Дефтер из Клиса и Крка наводи рмањску цркву Светог Николе (припадајућој нахији Срб) у поседу калуђера са обавезом плаћања годишњег данка од 500 акчи. Док путописац Бенедикт Курипешић, у свом путопису из 1530. године, уопштено помиње задовољавајући положај српске цркве и њеног свештенства за владавине султана Сулејмана II.

Зашто су многи истраживачи сагласни када смештају већину поменутих манастира управо у XVI век?

Између многобројних претпоставки, које иду у прилог оваквој тврдњи, поменућемо и њихов положај. Готово све ове цркве и манастири сконцентрисани су у пограничним областима Османског Царства, првенствено оне на крајњем западу, у време убрзаних конфесионалних и етничких промена које се поклапају управо са овим периодом, и вероватно су послужиле као поуздан одбрамбени штит према исто толико моћној Аустро-Угарској империји. У таквим условима, тек по подизању сакралних објеката, живот локалног живља поприма нормалнији ток.

Иако је по турским законима било забрањено подизање нових хришћанских богомоља, ипак, с правом се може рећи да је XVI век, нарочито после обнове Пећке патријаршије (1557), век у коме је највише грађено и обновљено српских цркава и манастира. Најчешћи разлози за „рупе у закону“ су подмитљивост појединих турских чиновника, али и извесна толерантност освајача. Снага једне тако моћне империје није била само у физичкој превласти. Лукавство, предвидљивост и уважавање затечених околности, неке су од многобројних карактерних компоненти утканих у срж поретка који успева да, бар привидно, одржи равнотежу и донекле стабилизује унутрашње размирице, уз уступке кроз ситне привилегије, свим конфесијама „по заслузи“.

Немогућно је, међутим, с поузданошћу утврдити када је зидан манастир Рмањ, али претпоставка је, захваљујући аналогији с другим већ датованим споменицима црквеног градитељства, да је то могло бити крајем XV или почетком XVI века, непосредно пред пад ове области под османлијску власт.

Православне цркве у Босни одликује специфичан начин градње, преузет од далеко развијенијих северних и јужних суседа са великим упливом локалних примеса, те новопридошлих исламских елемената.

Наиме, цркве манастира Рмња и Гомионице уврштене су у тзв. „западнобосанску групу“, које заједно са суседним православним манастирима у средњој Далмацији – Крупом и Крком, чине јединствену целину. Олакшавајућа околност је датовање манастира Крупе (1317) и Крке (1350) у прву половину XIV века, што је била полазна основа, с обзиром на подударности у архитектури, за одређивање времена градње Рмња, доцније и Гомионице.

Упоређујући сличности, у неким сегментима и идентичности архитектонског решења рмањске и гомионичке цркве, историчар уметности Здравко Кајмаковић је дошао до закључка да је црква манастира Гомионице могла настати после Рмња, вероватно непосредно по паду Јајца и околине 1527. године, када је Турска у овој области успоставила какву-такву равнотежу на свим нивоима: друштвеној управи, економији и војном плану.

 Манастирска црква св. Николе
Ипак, у очуваном документу из 1498. године, где се помињу војвода Петар, заједно са Петрашином и Вукдрагом, као донатори Богородичине иконе, први пут индиректно се наводи манастир Рмањ (ком је, претпоставља се, икона и била намењена), али је разумљиво морао настати знатно пре овог датума. Судбина Богородичине иконе прати се све до манастира Марче у Аустрији, којег су основали пребегли рмањски калуђери, заједно са владиком Гаврилом Аврамовићем, 1578. године. Склањајући се пред погромом, калуђери су у манастир Марчу пренели многе драгоцености, међу којима и кивот и путир, датоване у 1515. годину, те кадионицу из 1516. године. Датовање поменутих црквених сасуда директно потврђује постојање и живот Манастира Рмња у првој половини XVI века.

Од 1566. године манастир Рмањ постаје духовно седиште Дабробосанске митрополије, која је у ове крајеве измештена из Бање код Прибоја на Лиму. За сто пет година немирног постојања, Митрополијом ће, уз учестале пребеге, столовати осам митрополита [Варлам, Аксентије, Гаврило (Аврамовић), Теодор, Христифор, Милентије, Герасим и Гаврило (Предојевић)].

Мало је писаних оставштина после
1578. године јер је манастир Рмањ за неко време потпуно опустео. Тек почетком XVII века појављују се, додуше ретки записи, углавном везани за обнову. Један податак говори да је 1612. године за манастир Рмањ писан панегирик, док сасвим извесно сведочанство о обнови Храма Светог Николе потиче из 1621, када је црква била покривена клисом, док је у периоду између 1623. и 1633. године поплочана њена унутрашњост.

Обнова цркве и манастирског комплекса трајала је и кроз XIX век. Нарочито је у том погледу било захвата у XX веку, с обзиром на то да је Храм Светог Николе, од стране немачке авијације, 23. априла 1944. године, готово порушен до темеља.

Детаљни археолошки, те конзерваторско-рестаураторски радови извршени су 1966. године, да би се након помне анализе и реконструкције рушевних остатака приступило обнови манастирске цркве. Радови су довршени осамдесетих година прошлог века.

Архитектура Цркве Светог Николе

Просторна расподела и архитектонска замисао средњовековних храмова заснована је на општем филозофском поимању света и човека – као верујућег бића у њему. По угледу на васељену, црква али и манастирски комплекс, шематски је представа микрокосмоса где је све подређено обављању култних радњи и богослужењу. Отуда и троделна симболична рашчлањеност цркве: припрата на западу, наос (средишњи простор намењен верницима) и олтарски простор окренут ка истоку.

С обзиром на то да је црква манастира Рмња за време Другог светског рата била порушена безмало до темеља, с разлогом је отежана и њена архитектонска реконструкција, рађена махом на основу постојећих остатака, али и очуваних докумената до њеног разарања.

По својој концепцији, Црква Светог Николе издужена је једнобродна грађевина са класичним уписаним крстом и куполном конструкцијом смештеном у централном делу. Претпоставка је да су у изворном решењу пиластри с јужног и северног зида наоса били лучно повезани са наспрамно постављена четири ступца квадратног пресека. Изнад тих лукова заснована је купола с кратким тамбуром, елипсасте основе и споља и изнутра.
Рмањска црква је издељена на два дела. Њен ужи, улазни део (припрата), окренут ка западу, одељен је једноставним отвором од издужене правоугаоне нише (наоса) којег завршава, на истоку, полукружна апсида, како споља тако и изнутра. Простор припрате засвођен је подужно постављеним полуобличастим сводом који се бочним странама ослања на полукружне лукове. Истим начином засвођена је и просторија наоса, источно и западно од куполе, док су изнад источних одељења, по првобитном изгледу, стајали прислоњени лукови, којима се обележавало место за проскомидију и ђаконикон. Олтарски простор од наоса дели зидани иконостас.

Црква има веома мало отвора, што се, између осталог, може приписати и безбедносним разлозима, али и делимичном утицају исламске архитектуре и филозофије. По један прозор са северног и јужног зида, те са средишњег дела апсиде, узани су, правоугаоног издуженог облика и лучно завршени. Исто се може рећи и за отворе у тамбуру куполе под венцем слепих аркада, који су били једини декоративни украси на овој, иначе некада веома скромно зиданој грађевини, чије узоре у том погледу ваља тражити у српским сакралним здањима XВИ века.

Зидно сликарство Цркве Светог Николе

Услед познатих историјских околности и судбине која је задесила Манастир Рмањ мало је очувано од старог живописа, углавном пронађеног након археолошких радова на рашчишћавању рушевина. То најстарије сликарство преостало је у уломцима у доњој зони храма, у олтарском простору, иако је претпоставка да је некада црква можда чак и у целости била осликана садржајем који је одговарао већ устаљеном иконографском репертоару српског живописа XVI века.

На северном зиду, уз сâм олтар, сачуван је торзо арханђела Михаила, док је у конхи апсиде пронађено шест првосвештеника, који ће, доцније, непажњом радника грубо бити прекривени слојем малтера.

Према стилској анализи заосталих фрагмената и својеврсном ликовном изразу може се закључити да је рмањско фреско-сликарство настало у раном XVI веку, од стране зографа који припадају истом сликарском кругу који је осликавао и фреске у манастиру Гомионици, а који су могли бити уметничка спона између ствараоца из друге половине XV и друге половине XVI века, претече тзв. пећке групе сликара (зидни ансамбли у Пећи, Грачаници, па и Добрићеву).

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

МАНАСТИР ПАПРАЋА

Папраћа се налази на истакнутом, живописном месту, на извору реке Спрече испод планине борогова. Река Спреча протиче уређеним коритом кроз манастирску порту, па на тај начин, слика манастира постаје још живописнија. Манастирска црква спада међу највеће манастирске цркве у Босни. Име Папраћа, добио је манастир вероватно по томе, што је крај у којем се налази и данас веома обрастао папраћу. Манастирска црква посвећена је светом Благовештењу, а главни сабор код манастира је на дан Мале Госпоине.
Папраћа се спомиње у народним песмама, али оне различито говоре о настанку овог манастира. У песми Милош у Латимнима каже се да је Папраћа задужбина Вукана Жупанам, сина Стевана Немање. Хвалећи српске манастире, Милош Обилић, поред осталлих говори и о Папраћи:

“Да видите Папраћу велику
Виш Зворника Спречи на извору
Под високом гором Бороговом,
Задужбина Вукана Жупана… “

У песми “Kуд се ђеде цар Немање благо” , Свети Сава оправдавајући српској властели огромне расходе у Немањиној држави, наводи да је Немања потрошио благо зидајући задужбине, међу којима спомиње и “Папраћу близу Борогова”.
По народном предању, манастир су подигли Немањићи. По Пећком и Троношком летопису, Папраћу је почео да зида краљ Драгутин, а довршили су је његови синови Владислав и Урошиц. Историчар Иларион Руварац као и Василије Марковић, тврде на основу тда познатих података, да је манстир Папраћа настала пре турског ропства. Сем краља Драгутина и његових синова, у овом делу Босне могли су да подижу задужбине, па и око Зворника, деспот Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, јер је у времену од 1411. до 1459. Сребреница била пет пута у рукама српских деспота, а 1433. деспот Ђурађ Бранковић је заузео од босанског краља Твртка II градове Зворник и Теочак и држао их до 1435. Деспот Ђурађ Бранковић био је обузет изградњом одбрамбених утврђења, обзиром на прилике у којима је владао, па се може прихватити претпоставка да је он ктитор манастира Папраће.

Исто тако, не може се прихватити теорија да је Папраћу подигао Стефан Лазаревић, јер иако у недостатку историјских података, нема помена чак ни у народним песмама и уопште у народном предању. Краљ Драгутин, владао је овим крајевима Босне, у којима се налази и манастир Папраћа, у времену од 1284 до 1316, па је врло вероватно да је у његово време ударен темељ а можда и саграђена црква манастира Папраће. Када се овоме дода да у доба краља Драгутина настаје велика борба против секташа-патарена (богумила), а у жељи да се што више развије православна мисионарска делатност баш у крајевима око Папраће, Борогова и Бирча (где је било много патарена) вероватно да је краљ Драгутин подигао један овако велики православни духовни центар. Неки савремени научници, дао др Миленко Филиповић и Ђоко Мазалић, поричу да је Папраћа задужбина краља Драгутина наводећи разлог што је у припрати манастирског харама уграђен један стећак, али тај стећак је уграђен у доба обнове манастирске цркве, односно, сам тај нартекс (припрата, придворица) је доцније дозидан.

Прве српске писане вести о манастиру Папраћи имамо сачуване из 1550-1551., али у турским дефтерима (пописима) манастир се помиње и 1513. и 1528. што нас упућује на закључак да је Папраћа старија и од тога времена, да пориче из XV века када је обновљена на темељима неке раније српске светиње.

 улаз

Почевши од средине XVI века, манастир Папраћа је одиграо за православно свешренство овога дела Босне веома значајну улогу у верском, културном и националном погледу. Углед који је манстир Папраћа уживао како у Босни и Србији тако и у Русији, није имао ни један манастир Босне. Везе са Русијом одржаване су од XVI-XVIII века. Тако је 1550. ишао у Русију папраћки игуман Григорије, одакле је донео једно јеванђеље од неког протопрезитера Јакова, као поклон, Ово је уједно и први писани помен о једном игуману папраћком. Године 1553. Папраћа је добила на поклон један псалтир који је писао неки Михаило Зборежевиц Александрович, за време пољског краља Жигмунда. У Папраћи су 1559. боравила два калуђера Арсеније и Генадије, који су имали врло великог удела у материјалног учешћа у изградњи манастира Троноше. Године 1558. као настројатељ манастира Папраће спомиње се игуман Захарије, који те исте године одлази у Русију и од руског цара Феодора Ивановича добија помоћ за манастир ос 120 рубаља. Игуман Захарије оставио је успомену о себи која је и данас сачувана, а а то је, један сребрни ћивот (ковчежић за св. мошти – делић кости свститеља) кога је он 1586. са својим братством начинио. Тај ћивот је 1679. куповином доспео у сарајевску стару цркву гдје се и данас налази.

Године 1588. спомиње се као старешина папраћки архимандрит Јоасаф, који одлази такође код цара Феодора Ивановича и добија помоћ од 60 рубаља. Даље, спомиње се игуман Лонгин који је неколико пута путовао у Русију и добијао помоћ, а 15. октобра 1591. добио је повељу од цара са обећаним великим повластицама за Папраћу. Спомиње се и настојатељ игуман кир Петроније, за чије је време преписивано “Похвално слово Богородици” из руског Панегирика. За време Петронија, његов сабрат јеромонах Данило ишао је у Москву и 1621. преписао “Извод Синаксару”. Године 1628. спомиње се архимандрит Ананија, а 1630. познато је да је био папраћки старешина игуман Данило, који је покушао да иде у Русију, али како је владала куга, није тамо отишао. Даље, папраћки настојатељ игуман Симеон са јеромонахом Василијем и ђаконом Јосифом 1645. иду у Москву где добијају повластице од руског двора да осам година могу долазити по милостињу; враћајући се из Москве, игуман Симеон наврати код угровлашког војводе Матије Бесарбе и добије за Папраћу помоћ од четири хиљаде аспи. Симеон је управљао манастиром до 1664. Папраћом је управљао 1683. архимандрит Михаило који је добијао такође поомоћ из Русије.

За време аустријско-турског рата (1683-1699) Папраћа успева да одржава односе са Русијом и добија помоћ. Тако је 29. августа 1688. епископ Јован са јеромонахом Аврамом отишао у Русију по милостињу. Тада је био управитељ манастира игуман Висарион, а сабрат епископ Јован. Касније је епископ Јован постао старешина манастира Папраће у којем је и умро 1695. После епископа Јована, за управитеља долази архимандрит Софроније Подгоричанин, а тада је у манастиру било двадесетчетири калуђера. И Софроније је ишао у Русију (по налогу одбеглог патријарха пећког Арсенија III, заједно са митрополитом Стеваном Метохијцем). Софроније је за Папраћу 25. јануара 1698. добио повељу од руског двора са великим повластицама и поклонима. Софроније је био науправи Папраће до 1705. када је изабран за епископа пакрачко-славонског.

 звоник

За време страдања која су доживљавали цркве и манастири у времену од 1683. до 1699. када су Аустријанци држали Зворник, као и за време страдања око Зворника 1717. ни Папраћа није остала пошређена, јер, према подацима које иамамо забележене код Петра Лапчевића, у Папраћи је 1717. било тридесетпет калуђера, али су их Турци поубијали. Манастир Папраћа је стајао у рушевинама и пустоши од 1717. до 1853. Када је 1853. настало мало сношљивије стање за хришћане у Босни, народ се досељава око Папраће из Херцеговине и Црне Горе, и прихвата се обнове манастира; ову акцију је предводио осмачки свешреник хаџи Захарије Поповић. На обнови Папраће, тада (1853.) много су учествовали и материјално и издашно помагали и православци Срби из Сарајева, а свему је предљачила хаци Стака Скендерова. Рад хаци попа Захарија није одговарао Турциима, па су га прогнали у Србију, али он се вратио, и у бурету од пива донео једно звоно које је добио из Русије за Папраћу; оно и данас стоји на манастирској звонари. Поп Захарије је умро 1879. а сахрањен је код олтара са јужне стране манастирског храма.

У манастиру се монашки живот поново заснива тек 1880. када за управитеља манастира долази игуман Пајсије Вилиповић (он је умро у манастиру Гомионица). Даље се ређају стерешине манастира: архимандрит Кирил Хаџић, дошао 23 августа 1892 из манастира Моштанице, умро је и сахрањен у Папраћи 9 априла 1894. Архимандрит Илија Инџић долази 5. маја 1898. Био је мирски свештеник. После њега долази за старешину јеромонах Данило Билбија, рођен у Грахову. Управљао је манастиром од 1901-0923. и провео је са својим народом тешка искушења у првом светском рату. Саградио је 1905. нов конак, поправио кров храма, купио имање звано “Виноград”. Године 1923. управу манастира прима игуман Јоаким Трбојевић, родом из Лике. Он је довршио ограђивање манастира каменим бедемом и подигао нову манастирску звонару. Умро је 1941. године и сахрањен поред манастирског храма.

Други светски рат, затекао је манастир у потпуности уређен и у духовном и у материјалном погледу. Али страхоте су учиниле своје. Манастир је потпуно упропаштен. Манастирски храм демолиран и из њега ивентар разнешен, манастирски конак, школа и зграда “Кафана” спаљени су. У манастирској цркви немачке хорде су ложиле ватру и држале стоку. У току целога рата манастир је био пуст, препуштен немилости ратног вихора. Тек јуна месеца 1947. долази за управитеља манастира јеромонах Јован Веселиновић који је био у манастиру једну годину. Тада је брига за манастир поверене проти зворничком Душану Митровићу. После 1. октобра 1949. управу преузима јеромонах Григорије Веселиновић; он је затекао манастир у стању какав је из рата изишао. За његово време није се успело нешто нарочито средити. Напушра Папраћу 27. августа 1953. и одлази у Срем на парохију. Стање о Папраћи опет се предаје проти зворничком Душану Митровићу. Године 1954. старање о манастиру Папараћи преузима монахиња Варвара Божић, која долази из манастира Тавне са две искушенице: Јелисавком Перић и Василијом Митровић. Оне су затекле манастир скоро пуст, нису имале где да спавају нити шта да једу. Ноћевале код сељака, а да би се могле исхранити радиле су као надничари око Папраће. Верници су увидели вредноћу ове честите монахиње и њених искушеница, те уз помоћ Епархије зворничко-тузланске, и народом помоћу, успевају да оправе један део манастирског конака, да за свети храм прибаве најпотребнији инвентар и да у светињу папраћку унесу ону, тако портебну духовну топлину. Монахиња Варвара управља све до 15 септембра 1956. када управу предаје јеромонаху Јовану Недићу, који ту остаје само до 15 октобра 1957.Јеромонах Јован Недић предаје управу манстира 15 октобра 1957. јеромонаху Платону Станојевићу.

 конак

У преиоду од 1973-1975. врше се радови на манастирским објектима, тако да манастир доживљава у правом смислу речи своју потпуну обнову, тако су изведени следећи радови: поново је преуређен манастирски конак, црква препокривена бакром, манасторски храм оправљен, купљен нов иконостас, а манастирски бедем од камена којим је опасан манастир доведен је у исправно стање. Манастир је свечано осветио 21. септембра 1975. епископ г. Лонгин.

Управу манастира Папраћа преузима 15. октобра 1976. игуман Антигора Миланковић, који је и данас управитељ.

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

МАНАСТИР ЛИПЉЕ

Постанак манастира Липља, као и толиких других српских манастира, казивања везују уз имена Стефана Немање и Светог Саве. Прве поуздане вијести о Липљу потичу из друге половине 15. вијека, када су монаси овог манастира и сусједног Ступља уписали своја имена у Крушевски поменик. Ова књига, заправо поменик манастира Добруна код Вишеграда, изгорјела је у пожару београдске Народне библиотеке 1941. године, чиме је онемогућено ближе датовање уписа имена ових монаха. Ипак, на основу овог извора може поуздано да се сматра да су Липље и Ступље настали прије краја 15. вијека. Први сигурније датовани писани помен Липља, након овог записа имена липљанских монаха у Крушевском поменику, потиче из 1576. године, када је у овом манастиру рукоположен у чин “попа”, заправо јеромонаха, извјесни липљански сабрат Илија. О овом догађају обавјештава нас запис у једном липљанском Псалтиру штампаном 1570. године у Венецији. Током 17. вијека вијести о Липљу су нешто бројније – 1612. године је један Минеј, данас у славонском манастиру Ораховици, преписан у храму Светог Николе у манастиру Липљу ” .. у вријеме свеосвећеног дабарског митрополита господина Теодора и свечасног осовичког игумана господина Христофора јеромонаха и свечасног липљанског старца господина Герасима јеромонаха .. “а о чему сазнајемо из записа у овој књизи датованог у наведену годину. Овај запис крије у себи једну недоумицу. Он помиње липљанског старца, јеромонаха Герасима и осовичког игумана Христофора јеромонаха, што је навело на закључак да је Осовица старије име за Липље. Међутим, неки извори и јака народна традиција указују на постојање једног манастира под Мотајицом, код Кобаша, а нејасна сјећања помињу га под именом Манастирица или Осовица и смјештају га управо на рјечицу Осовицу која с Мотајице тече према Сави. Локалитет тог манастира из предања није убициран на терену, будући да су истраживања овог проблема у почетној фази. Ипак, уколико су претпоставке о постојању Манастирице-Осовице оправдане, поставља се питање у каквом су односу били осовички игумани према липљанском братству и зашто аутор записа из 1612. године, Данило, наводи име осовичког игумана испред имена липљанског старца, као и питање због чега није поменут и игуман Липља и да ли је овај манастир 1612. године имао игумана. У већ поменутом липљанском Псалтиру венецијанског издања из 1570. године, поред податка о рукоположењу “попа” Илије, наилазимо и на вијест о рукоположењу у исти чин неког манастирског сабрата Симеона 1616. године, али се за њега изреком наводи да је рукоположен у Осовици. Овај податак додатно компликује проблем односа Липља и Осовице, који ће се у даљим истраживањима извора и података са терена вјероватно моћи јасније расвијетлити.
Липљански преписивач Данило обавјештава нас о несрећи која је 1615. године задесила манастир. “Године 7123 (1615) … надође поплава и обузе порту , разори цркву и конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица …” Могуће је да се овај догађај не односи на сам манастир, већ на манастирски метох који се налазио у кањону Бистрице, гђе се могло десити да је послије дугих киша клизиште земљишта затворило кањон и образовало брану која је под великим притиском попустила те је талас однио метох који је вјероватно био грађен од дрвета, а да су у тој стихији страдали монаси и ђаци. Овакво објашњење предлагао је један од најбољих познавалаца липљанске прошлости, професор Светозар Душанић, и оно се чини прихватљиво, јер да је у овој катастрофи страдао сам манастир морали бисмо прихватити да је садашња манастирска црква подигнута послије 1615. године, што би било у противрјечности са бројним вијестима о Липљу које су старије од овог датума. Такво датовање не би било у складу ни са репрезентативним градитељским облицима храма.

Иконостас ман. Липље, освећен 2003.
Вијест о поплави пружа нам и податак о броју монаха и ђака у манастирском метоху почетком 17. вијека, уколико је поплава заиста захватила метох, како тумачи професор Душанић. Судећи према податку о десет монаха и четири ђака у метоху закључује се да је сам манастир Липље у том раздобљу морао имати веома бројно братство. Сачуване рукописне књиге свједоче и о развијеној преписивачкој радионици у овом манастиру, а зна се и да је један липљански јеромонах, Христофор Липљан, 1681. године вршио службу пароха при Старој српској цркви у Сарајеву. Запис у једној од рукописних књига манастира Ораховице, датован у 1696. годину, говори о страдању липљанског и ступљанског манастира након пораза Турске у аустријско-турском рату крајем 17. вијека. У запису се каже ” .. и у та времена многи манастири су опустјели и спалили су их проклети и безбожни агарјани (муслимани). Тада су и манастири Ступље и Липље изгорјели и потпуно запустјели.”

Ман. Липље: капела Васкрсења Христовог, освећена 2004.
Липље није страдало до темеља, као сусједно Ступље, будући да налази новца цара Леополда из 1705. и 1706. године уз темеље некадашњег манастирског конака показују да у њему, након пустошења крајем 17. вијека, вјерски живот није потпуно замро. Током 18. и 19. вијека оштећена црква била је оспособљена за служење парохијског свештеника. Дозвола за обнову цркве у Липљу добијена је 1858. године, да би обнова започела 1867. и била завршена 1879. године, како пише у натпису уклесаном у лунети западног портала. Радовима, који су извођени залагањем цјелокупног околног становништва, а који су коштали доста велику суму од 1700 дуката, руководили су свештеници Коста Душанић, Илија Вуковић и Ристо Јунгић. Свјеже сјећање старијих вјерника овог краја казује да су жене чак продавале дијелове ђевојачке опреме и накита да би се сакупио новац потребан за ову обнову. Уз западну фасаду је 1922. године дозидан масиван звоник, који ће у каснијој обнови, осамдесетих година овог вијека, бити уклоњен. Липље је такође бомбардовано у Другом свјетском рату. Након готово три вијека, 1965. године у Липљу је обновљено монашко општежиће. Манастирска црква је првобитно била посвећена светом Николи, а након обнове у 19. вијеку Благовијестима. Црква манастира Липља има изражене елементе градитељства рашке школе – једнобродну основу са правоугаоним бочним пијевницама, које су на овој грађевини сасвим мало истакнуте изван линије подужних зидова, те једном изнутра и споља облом олтарском апсидом и правоугаоном припратом исте ширине са храмом.

Црква манастира Липља има куполу са осмостраним тамбуром, изразите висине и елеганције, постављену на високо, украшено коцкасто постоље. У игри кровних маса смјело је истакнута крстообразна основа. У унутрашњости куполу носе четири слободностојећа ступца, са системом полуобличастих лукова и сводова невеликог распона, али изразите висине, који подухватају кубе. Правоугаона припрата у Липљу пресведена је полуобличастим сводом који је доста великог распона, будући да се ослања директно на подужне зидове. У времену од краја 17. вијека до 1879. године неки дијелови липљанске цркве, вјероватно горње зоне забатних зидова на пијевницама, а можда и свод над припратом, били су обрушени, да би те године били обновљени. Чини се да купола није у овом периоду пала, будући да се ослањала на слободностојеће масивне ступце и да је била конструктивно подухваћена системом лукова и сводова невеликог распона. Црква у Липљу је зидана ломљеним, необрађеним каменом. Подница манастирске цркве је сачињена од обрађених камених плоча. Декоративни елементи на фасадама цркве манастира Липља се, као и њена основа, везују за рашку традицију. Одмјерена степенаста профилација око лучно завршених прозора, плитке слијепе аркаде на вијенцима апсиде, коцкастог постоља и куполе, нешто богатији украс западног портала са трочланом степенастом профилацијом и троструким капителима, те са урезаним геометријским мотивима и флоралном траком са уплетеним “ватреним колима”, сличан само скромнији украс јужног портала и врата између припрате и наоса, све су то поједностављени елементи рашке архитектонске пластике, какви се могу виђети и на бројним другим манастирским црквама које су саграђене или обновљене у 16. вијеку и то с обје стране Дрине.
У Липљу су у току радова на санацији цркве, осамдесетих година 20. вијека, у земљи поред манастирске цркве, пронађени фрагменти осликаног малтера. Фрагменти из Липља уситњени су, малобројни и недовољни за прецизно утврђивање времена осликавања храма, али се оно широко може одредити између првог помињања овог манастира, у другој половини 15. вијека и краја 17. вијека, када је Липље запустјело. Нема разлога да сумњамо да је манастирска црква живописана непосредно по изградњи. Боје на фрагментима осликаног малтера из Липља су сачувале изузетну свјежину и звучност – црвена, плава, цинобер, свјетлији и смеђи окери, тонирани и акцентирани кречном бијелом. За сада недовољни за озбиљнију реконструкцију ови фрагменти ипак показују да се ради о дијеловима бијело и црвено оивичних ореола, нискама бисера украшених тканина, сликаних бордура, а два ситна комада склапају дио неког лица са прецизно исликаним оком, чије би уситњене димензије одговарале лику из неке вишефигуралне сцене. Можемо само да претпостављамо да је липљанско зидно сликарство страдало у тешким временима крајем 17. вијека, а да су његови посљедњи трагови приликом обнове пажљиво сакупљени и “сахрањени” уз најсветији дио храма, како је то било учињено и са фрескама из цркве Светог Ђорђа у Сопотници код Горажда. Фрагменти из Липља су свједочанство велике духовне снаге овог манастира, његових тешких страдања, а њихово постојање сврстава Липље у ланац сјевернобосанских средњовјековних локалитета са живописом.
Манастир Липље данас посједује мању збирку старих књига, премда је у средњем вијеку Липље имало значајну преписивачку радионицу. Како је братство напустило манастир крајем 17. вијека и није се у њега вратило, то је разумљиво што фонд липљанских рукописа данас броји свега два примјерка – фрагменте Канона Богородици и Октоих петогласник са додатком из стихира и канона, вјероватно преписан са неког венецијанског издања из 16. вијека. Збирку штампаних књига у Липљу краси Требник, изашао из милешевске штампарије 1546. године, са сачувана 92 листа и са дугачким записом који биљежи догађаје из 18. вијека. Ту су и један Служабник у издању Божидара Вуковића из 1519. године, један Псалтир из исте штампарије, издање из 1519/20. године, те један Псалтир у издању Божидаревог сина Вићенца из 1546. године.

Манастир Липље: павиљон за народ
Графичке карактеристике и украси у књигама из штампарије Вићенца Вуковића сасвим су сродни облицима из издања његовог оца. Збирка у Липљу има и једну влашку штампану књигу – Коресијев зборник из 1579. године, који је заправо прештамапно издање Минеја из 1538.године Божидара Вуковића. Неки рукописи који су настали у Липљу или су првобитно припадали овом манастиру, налазили су се прије рата 1991. године у манастиру Ораховици, гђе су доспјели заједно са липљанским монасима избјеглим у овај славонски манастир крајем 17. вијека. Већ је поменут запис у једној од њих који говори да је књига у Липљу преписана 1612. године. У рукописном Псалтиру у Ораховици један недатован запис изричито каже: “Овај Псалтир је из манастира Липља, из цркве Ваведења (Богородице, прим. а.)”. Други запис у истој књизи биљежи: “Овај Псалтир Хри(с)те Липљана приложи се у манастир Ораховицу за потребе црквеног богослужења. И сви су одреда рекли: ако се неко дрзне да узме (Псалтир, прим. а.) из цркве, па макар био тај и поп, ђакон или игуман, нека је проклет и нека буде кажњен заједно са онима који су Христа разапели на крст”. Можда је дародавац исто лице са Христофором Липљаном, за којег смо већ помињали да је 1681. године вршио службу пароха у Старој српској цркви у Сарајеву. Клетва и пријетња анатемом онима који би се дрзнули да даровану књигу отуђе из цркве је опомена која се у сличној форми среће и у бројним другим рукописима, а која свједочи о вриједности коју је у тим временима имала књига и њеном значају за сваку монашку заједницу. Једна од ријетких сачуваних драгоцјености из манастира Липља је сликани антиминс из 1746.
Из два записа на њему сазнајемо да га је осветио митрополит Гаврило Михаиловић, а да га је “изобразио” архиђакон Герасим. Записи, нажалост, не казују гђе је извршено освећење и којем манастиру је антиминс био намијењен. Ликовне вриједности овог рада су велике. Централна сцена приказује полагање Христа у гроб, са Јосифом из Ариматеје и Никодимом, у позадини је велики крст са трновим вијенцем, све смјештено испод барокног балдахина. У угловима су медаљони са ликовима јеванђелиста и њиховим симболима. На лијевој и десној бочној страни антиминс има флоралну бордуру, а по горњој и доњој тече калиграфски текст. Све сигнатуре, стихови и записи на овој ланеној тканини одликују се ученошћу и писменошћу; изведени су декоративним писмом које показује да се архиђакон Герасим држао узора из ренесансне књиге 16. вијека. У иконографском смислу он поштује византијску традицију, али је у његовом сликарском рукопису утицај барока доминантан. Скромна молба архиђакона Герасима у запису: ” ..Христа ради помени и мене недостојног .. ” је готово формула којом нам се обраћају генерације анонимних липљанских монаха, оних који су заједно са свештеницима и сабраћом из осталих манастира и црквица чували и градили вјеру и културу овдашњег српског народа.

Манастир Липље, XIII в.

Аутор Проф др Љиљана Шево

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

MАНАСТИР ОЗРЕН

Као и за већину босанских средњовековних богомоља, и за манастир Озрен важи предање да је задужбина Немањића, а чије би се упориште могло потражити у чињеници да је краљ Стефан Драгутин, као угарски зет али и вазал, добио на управу североисточне области Босне – Соли и Усора, којима је владао од 1284. до 1316. године. У том времену могла је бити подигнута и црква, на чијој би се основи базирао данашњи манастир Озрен. Али, мало је вероватно да је ово предање веродостојно, с обзиром на постојећи запис у Троношком родослову, у ком се наводе поименице задужбине краља Драгутина у овим областима (Ломница, Папраћа и Рача), али се манастир Озрен не помиње чак ни као евентуална задужбина једног од краљевих синова Владислава или Урошица.

Први очувани траг који сасвим јасно упућује да је Црква Светог Николе била у богослужбеној функцији у другој половини XVI века, јесте уклесани натпис изнад улазних врата у наосу цркве: „Си свети божанствени храм поп(а)тоса поп Јаков из племена Марића у спасење себе и родитеља…“ У натпису се помиње година 1587. и обавест да је поп Јаков Марић тада попатосао цркву, што би могао бити показатељ да је црква настала у време највеће експанзије црквеног градитељства на овом подручју, непосредно после обнове Пећке патријаршије (1557), али што је и парадоксално, у време јасне турске уредбе о забрани подизања нових хришћанских богомоља, осим обнове већ постојећих, грађених пре турске окупације. Овоме у прилог иде и архитектонско решење озренске цркве, чије узоре треба потрежити у манастирским црквама Моравске школе XIV и XV столећа у Србији, али и фрагменти очуваног фреско-живописа карактеристичног за то раздобље.

Учесталије помињање манастира Озрен било је од 1589. до 1592. године у рукописима јеромонаха Тимотеја који је у том периоду боравио у Храму Светог Николе, чак и учествовао у његовој обнови. У Пенегирику (1589) монах Тимотеј, Озрен први пут помиње као манастир под старешинством игумана Јоакима, највероватније из натписа у наосу помињаног попа Јакова, што би могло навести на претпоставку да је црква постојала као мирска још 1557. године када се по сачуваним подацима отац Јаков замонашио. Неретко, на маргинама преписиваних рукописа, јеромонах Тимотеј бележио је и сасвим лична запажања о стању и условима у којима је живело православно становништво, отпору и инаћењу државној управи, духовним и културним активностима и односима унутар манастира, али и општим друштвено-политичким приликама под туђинском управом.

Манастирски комплекс прилично је страдао, а монаштво приморано да се расели у аустријско-турском рату 1690. године, као и у време Другог светског рата, када је црква прилично оштећена бомбардовањем а манастирска ризница, библиотека и архива похаране и спаљене.

Током XВИИИ века манастир Озрен је потпуно опустео, препуштен на бригу и старатељство околног живља.

Постоје писани подаци да је манастирски комплекс темељније обнављан у два наврата. Први пут 1775. године уз залагање двојице требињских калуђера: Јосифа и Јоаникија, док је друга обнова уследила 1841/1842, уз благослов турских власти, а коју је предводио прота Марко Маријановић.

На западној страни, пред припратом, 1878. године дозидан је звоник мале архитектонске вредности, иако складно укомпонован у манастирску целину.

Путописци и бележничари XIX века оставили су записе о постојању школе при манастиру Озрен, а која ће се обновити 1885. године, када се поново окупља и активира монашко братство.

Данас је манастир Озрен, као целина, проглашен националним спомеником од изузетне духовне и културне важности у Босни и Херцеговини.

Ахритектура Цркве Светог Николе

Црква Светог Николе, једнобродна крстообразна грађевина подужног типа са трансептом, спада у ред монументалнијих сакралних објеката на тлу Босне, заједно са црквама манастира Папраће и Ломнице. Над централним делом, где се секу наос и трансепт, издиже се купола, коју придржавају четири слободна ступца а чија конструкција сече простор наоса на западни и источни травеј једнаких размера. Источни травеј у целости заузима олтарски простор који се завршава у унутрашњости полукружном, а споља петостраном апсидом.
Трансепт пресеца вертикалну, подужну осовину храма, оријентисану у правцу: исток – запад, са три укомпонована архитектонска модула: централна куполна конструкција, те бочне певнице, које тек незнатно стрче изван зидне масе равни фасаде, али ипак довољно да нагласе утисак динамичности спољњег изгледа храма.

Тамбур куполе је у унутрашњости цилиндричан, док је споља осмостран и отворен са осам лучно засведених, узаних прозора, завршених двоструким редом аркада усечених у зидну масу. Фриз слепих аркадица споља украшава врх тамбура, али и правоугаоно постоље куполе, док су у апсидалном делу аркаде нешто већих димензија.

Богослужбене просторије, проскомидија и ђаконикон, обележене су плитким нишама у источном зиду цркве, а од поткуполних стубаца одвојене су редом полукружних лукова.

Припрата и наос са олтарским простором представљају јединствен грађевински корпус, организован и грађевински реализован у истом временском периоду. Судећи по складном архитектонском решењу и прецизном осећају за размере, рађени су од стране протомајстора изузетних техничких знања.

Иначе, цела грађевина (припрата и наос) засведена је подужним полуобличастим сводом. Једино су носећи лукови куполе, као и сводови изнад певница, благо преломљени, што појачава општи утисак динамичности.

Црква Светог Николе отворена је са два портала: на западној страни, на припрати, док је други на северном зиду наоса. Начин обраде и прављења портала и прозора озренске цркве, укључујући и декоративну пластику, несумњиво упућује на исто порекло са групацијом сакралних објеката Рашке школе (XИИИ век). Овај утицај и не чуди ако се има у виду значај култа лозе Немањића у областима Подриња.

Подстицајан узор за подизање цркава манастира Озрен, Ломница и Липље по сложености архитектонског плана могла је бити црква манастира Папраће у североисточној Босни, иако је озренска Црква Светог Николе по просторном концепту знатно сведеније основе, али и габарита. Отуда и изостанак источног травеја као засебног модула.

Како је то било уобичајено у овим крајевима, првенствено из економских разлога, манастирска црква је грађена од разних врста камена довожених из околине, лако доступних с планине Озрен. Носећи зидови рађени су од отворенозеленог серпентина сложеног у водоравне низове, прожетог белим вијугавим жилама, што делује прилично декоративно, док су спољне ивице храма ојачане правилно тесаним блоковима пешчара. Нарочито пријатан утисак оставља израда портала од црвенкастог кречњака.

Живопис Цркве Светог Николе

Очувани иконографски репертоар фреско-сликарства на подручју Босне потиче углавном из времена турске управе, и никада није успео досећи онај сјај и лепоту обраде детаља фресака Студенице, Милешеве или Сопоћана. Пораст интересовања за средњовековно сликарство, па и уметност уопште, доживело је своју кулминацију крајем XIX и почетком XX века, када на сцену ступају, поред мноштва заинтересованих страних истраживача и путописаца, и први домаћи школовани историчари уметности и археолози. Међутим, интересовање за босанску сакралну уметност крајње је минорно и своди се тек на штуру евиденцију или узгредан помен, уз изнимно интересовање за опште историјске токове под патронатом Османлија.

Ретко се дешавало, с обзиром на околности, да су свештенство, околно становништво, па и поједини ктитори имали довољно финансијских средстава да доведу и плате живописце из других земаља, већ су, из жеље да се црква што пре оспособи за богослужбене радње, позивани трећеразредни, приучени мајстори, често и локални сеоски сликари. Понекад је живописање почињао један, а завршавао други ктитор, а каткад и више њих учествовало је донацијама у дугом временском периоду на осликавању богомоље.

Случај Цркве Светог Николе не одступа од овог, већ правила. Фреске у наосу и припрати настајале су у извесним временским размацима и дела су различитих мајстора, иако се дуго веровало да их је радила иста рука. С обзиром на то да је простор наоса имао по важности приоритет, осликан је пре припрате, у којој постоји натпис о времену када су фреске рађене, односно завршене (1608/1609).

У централној апсиди на композицији с представом Григорија Богослова и Кирила Филозофа, на дну свитка који придржава Свети Кирил, пажљиво је краснописом исцртан потпис (али не и датум) презвитера Страхиње. О њему се веома мало зна, осим да је пореклом из села Будимља код Иванграда у Црној Гори (старо Беране). Иако историчар уметности Здравко Кајмаковић помиње као могућни топоним његова порекла село Будимлиу у вишеградском округу, у непосредној близини Добруна, а где ће поп Страхиња 1605–1606. године оставити свој живописачки траг у спољној припрати манастира Добрун. У Добруну је, претпоставља се по запису у Крушевском (Добрунском) поменику, поп Страхиња боравио, на путу за Озрен. Живопис у озренском наосу датиран је у 1605. годину и највероватније је рађен у летњим месецима.
Сликарство попа Страхиње карактерише примитиван и помало наиван приступ представљеним ликовима, особито у представљању оних најбитнијих делова: главе светитеља, али и пропорције тела, док му је колорит сув и беживотан, чему је првенствено узроковала занатска неусавршеност. Физиономије његових ликова делују прилично сирово, што ово сликарство приближава у то време учесталим групацијама самоуких и приучених сликара. Упркос томе, не може му се оспорити врхунско познавање иконографског репертоара српско-византијског фреско-сликарства.

Фреске из наоса, тамбура и кубета, као и олтарског простора лошијег су квалитета од оних из припрате, а и сама припрема, па и поступак рада на њима, показују мало технолошко предзнање и умеће попа Страхиње, што је условило њихово брзо пропадање. Данас су те фреске у веома лошем стању, сачуване тек у уломцима.

Рад попа Страхиње могуће је континуирано пратити од 1591. до 1620. године, будући да је своја дела уредно потписивао.

Веома је мало валидних биографских података који би ближе представили домаће зографе, што се може донекле правдати малом или готово безначајном њиховом улогом у друштву. Вероватно је то био и кључни разлог што се домаћи живописци нису потписивали на својим фреско-ансамблима. Тако је до дан данас остао безуспешан покушај стручњака да открију идентитет живописца декорације припрате озренске цркве, очуване само у фрагментима на западном зиду (Богородица са Христом, детаљи представе живота Светог Николе, те представа Марије Египћанке), који о себи није оставио никаквих података, осим године рада на фрескама (1608/1609).

Богородица Умиленија из припрате
За разлику од живописа попа Страхиње, мајстор из припрате знатно је обдаренији уметник, и то је видљиво нарочито у представљању и начину обраде физиономија ликова. Уопште, композиције му делују складније укомпоноване, док му је колорит чистији, с више сјајности али и свежине. Нарочиту пажњу овај мајстор посвећује бојености инкарната ликова, односу светла и сенке, иако је можда пренаглашен линеаризам у представи драперија, биљне орнаментике, али и појединих предмета из позадине (као да им је уметник придавао мању важност).

Сликар озренске припрате своје узоре имао је у итало-критским мајсторима са југа. Наиме, претпоставља се да је сликарско умеће стицао у радионицама преосталих грчких мајстора, који су у то време боравили и радили на нашем Приморју.

Као и поп Страхиња, ни мајстор припрате није имао технолошких знања, па тако ни његове фреске нису одолеле зубу времена.

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

МАНАСТИР ДОБРУН

Историја највеће светиње у Добрунској епархији, која територијално припада Републици Српској нас враћа у прву половину 14. века.

У време владавине српског цара Душана, за безбедност на западној граници тадашње српске државе, која се налазила на територији данашњег Добруна био је задужен жупан Прибил, те Стефан и Петар, његови синови.

Како се не зна поуздано када је манастир Добрун изграђен, али ни ко је био ктитор, постоји неколико мишљења и о ктитору и о времену градње манастира Добрун. Наиме, митрополит Сава Косановић је сматрао да је манастир Добрун код Вишеграда настао много раније, још у 9. веку. Одређена група историчара, пак сматра да је манастир настао у првој половини 13. века, а трећи чије је мишљење најзаступљеније тврде да је манастир Добрун код Вишеграда основао жупан Прибил са синовима у доба владавине цара Душана.

Према постојећим подацима, то јест онима који се најчешће могу чути, манастир Добрун код Вишеграда је изградио управо жупан Прибил и то у периоду између 1340. и 1343. године.

Касније се жупан Прибил замонашио, а његове послове су наследили његови синови. Тако историја манастира Добрун бележи да је син жупана Прибила, Петар дозидао припрату са спољне стране, али и ризницу са северне стране, те их и живописао. Такође, историја манастира бележи податак да је у почетку било преко 700 монаха у манастиру.

У другој половини 15. века Добрун освајају Турци, а народно предање које је везано за овај догађај помало подсећа на причу о чувеном Тројанском коњу. Наиме, прича вели да је један српски слуга јавио Турцима да су сви људи из Добруна отишли у сватове по младу у Пријепоље, па су их Турци сачекали у повратку и све посекли. Онда су украли њихову одећу и коње и тако ушли у град Добрун и заузели га. Наравно, тада су порушили и град и манастир Добрун, а монаси су махом напустили манастир, док су у манастиру остали само старији монаси. Историја манастира даље вели да након смрти преосталих монаха манастир Добрун код Вишеграда затвара своја врата и отвара се само приликом великих црквених празника, мада убрзо бива порушен и потпуно пуст.

Научници сматрају да су манастир и тврђава у Добруну много старији него што се претпоставља.

– Међу бројним српским летописима и родословима налазе се два у којима се помињу градње манастира Мораче и Добруна. У Јанковом и Дечанском летопису наводе се тачни подаци о родоначелнику лозе Немањића, Стефану Немањи, а за средњег сина Вукана истиче се да је он велики кнез који „созда манастир Морачу и Добрун цркву код Вишеграда близ реке Дрине“. Археолошка испитивања дају основа уверењу да је првобитни храм још старији – сматра историчар уметности Драгиша Милосављевић.

На ктиторским портретима на западној страни приказани су Душан као краљ, краљица Јелена и млади Урош, као и властела која је добила Добрунску жупу на управљање: жупан Прибил и његови синови Стефан и Петар, а уз њих и високи достојанственик протовестијар Стан. Историчари сматрају да су ови портрети насликани приликом обнове цркве почетком 14. века.

У старим летописа као ктитори помињу се касније и кнез Лазар и деспот Стефан Лазаревић с мајком Милицом, али и деспот Ђурађ Бранковић. Чак и кад су у 15. веку Турци освојили разорили град и манастир Добрун, он је остао место поклоњења и окупљања бунтовних Срба, због чега је увек изнова страдао. Због масовног учешћа овдашњих Срба на страни Беча против Османске империје, Турци су га рушили у време Велике сеобе.

У међувремену, одбегли монаси оснивају метох манастира Добрун код Вишеграда у месту Ваган, како бележи историја. Али се током 16. века враћају и обнављају сада већ потпуно опустео манастир Добрун.

Крајем 17. века манастир поново руше Турци, монаси поново беже, али овог пута народ обнавља манастир Добрун код Вишеграда крајем 18. века. Но, како у манастиру није било монаха, Света Литургија је била служена само о највећим црквеним празницима, то јест за : Божић, Ускрс и Духове.

Карађорђе је 1807. боравио у Добруну с устаницима намеравајући да из ове светиње крене у ослобађање Сарајева, а после пропасти устанка 1813. Турци поново пале цркву. Исти злочин понављају и 1875. у време босанско- херцеговачке буне. Неким чудом ватра је увек обилазила западни зид припрате на коме су ктиторске фреске Немањића.

Босном и Херцеговином убрзо почињу да владају Аустроугари, а врло брзо манастир Добрун код Вишеграда бива обновљен и то највише заслугом тадашњег митрополита Саве Косановића, али и народу и баронеси Вилхелмини Николић. Збило се то у другој половини 19. века, тачније 1884. године. Том приликом је обновљена само главна црква посвећена Успењу Пресвете Богородице, а припрата и ризница жупана Петра су остале да чекају боље дане за обнову, како бележи историја манастира.

Српски православни манастир Добрун код Вишеграда је страдао и током Првом и током Другог светског рата. Али, чини се током Другог светског рата знатно више, узевши у обзир да историја манастира бележи податак да су у њему Немци држали магацин за оружје, те да су по завршетку рата активирали мине из магацина и на тај начин потпуно уништили манастир Добрун код Вишеграда.

О уништавању добрунског манастира се мало говорило и знало на крају Другог светског рата, због политике нових комунистичких власти. Цркву, наиме, припадници ОЗНЕ, прерушени у четнике, често су чешљали Добрун у потрази за генералом Дражом Михаиловићем, који се скривао у близини. И после хапшења удбаши су наставили да тероришу овај крај. Цркву су сопственим средствима, како су знали и умели, обновили мештани Вардишта, Станишевца и Добруна са својим свештеником Јосифом Богдановићем.

Митрополит Добробосански Николај Кубурић 1994. године доноси одлуку да манастир Добрун код Вишеграда поново буде насељен монасима и од тада је манстир жив и активан, а на радост свих Срба који живе на територији Републике Српске.

Архитектура манастира Добрун код Вишеграда
Првобитна црква коју је изградио жупан Прибил је била без куполе, а основа јој је била једнобродна.

Ова скромна грађевина је била израђена од камена и сиге, како вели историја манастира Добрун код Вишеграда. И она је, као и данашња главна црква била посвећена Успењу Пресвете Богородице.
Најпознатије фреске, које су и данас сачуване и могу се видети приликом посете манастиру Добрун код Вишеграда, у Републици Српској су ктиторска фреска која приказује жупана Прибила, заједно са синовима и зетом.

А ту је и фреска српског цара Душана Силног, на којој је приказан са својом супругом Јеленом и њиховим сином Урошем, која је такође до данас очувана.

Историја манастира бележи податак да син ктитора манастира, Петар чије је монашко име било Јован, живописао припрату манастира 1383. године. Уз то, постоји и податак да су првобитну цркву осликали зографи порекло са југа Србије.

фреске и иконе

Занимљивости о манастиру Добрун
Занимљивости везане за манастир Добрун код Вишеграда се махом тичу Првог српског устанка. Наиме, приликом прославе два века од подизања Првог српског устанка манастир Добрун код Вишеграда је обогаћен за још једну грађевину, названу Карађорђев конак, у спомен на вожда српског. У оквиру Карађорђевог конака се налази и Музеј Првог српског устанка, али и Музеј добробосанских митрополита, у коме се може видети и историја читаве митрополије. А у саставу Музеја добробосанских митрополита је изграђена и капела која је посвећена заштитнику породице Карађорђевић, Светом Андреју Првозваном.

Уз бројне занимљивости, треба поменути пећину која се налази изнад манастира, а у којој су се некада подвизивали монаси, као и споменик Карађорђу, који се од 2004. године налази на стени која се уздиже изнад порте манастира Добрун код Вишеграда.

Свакао, манастир Добрун код Вишеграда је пун занимљивости, а најновија се односи на обнову некадашње цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, које се тренутно врши. А археолози су дошли до врло интересантних открића, који ће можда мало изменити податке везане за историју овог манастира које данас знамо. Наиме, поред делова фресака за које се верује да су били затрпани након што је немачка војска дигла у ваздух магацин који се налазио у манастиру Добрун код Вишеграда и тиме га сравнила до темеља, археолози су пронашли и једну гробницу, али и посмртне остатке. Истраживања би требало да покажу да ли се ради о ктитору манастира или о неком црквеном великодостојнику.

Једна од занимљивости је везана и за настанак назива града, по коме носи назив и манастир Добрун код Вишеграда. Наиме, у том народном предању се помиње чувени Мехмед паша Соколовић. Када је постао везир, он је позвао своје родитеље да дођу да живе са њим у Цариграду, али под условом да приме Ислам. Како предање даље вели, отац је пристао на тај услов, али мајка којој је било име Добруна није желела да погази своју веру и пређе у Ислам, па чак ни због рођеног сина. Зато је у знак захвалности за ову херојску одлуку Мехмедове мајке народ тога краја манастир у близини реке Рзав, назвао Добрун.

Неосвојив!

Зидине Добруна на високим стенама изнад древног манастира, по предању, биле су неосвојиве за Османлије, који су град освојили тек захваљујући издаји Србина Јована Калауза, по коме остаде име провалничком кључу. Турци су разорили град и манастир до темеља, само је припрата цркве остала нетакнута. Монаси су спасли чувени летопис „Крушевски поменик“, који је опстао до 20. века када је изгорео током немачког бомбардовања Београда у априлу 1941. године.

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )