Света Петка

Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή – петак) је била хришћанска подвижница из 11. века. Родила се у граду Епивату (Пиват – на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).

 Света Петка

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде“ (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.

Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.

Тропар (глас 4): Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас. Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших. Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице. Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко. Свима помози, па и мени не одмози. Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века Амин.

(Текст преузет са странице СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА)

Јован Крститељ

Јован Крститељ, Иван Крститељ или Јоханан купач (хебрејски: יוחנן המטביל, Yohanan Ha’Matbil), био је јеврејски аскетски проповедник из 1. века који је вршио обредна купања на реци Јордан.

Јован Крститељ је позивао људе на покајање и окретање Богу. Био је важна религијска личност 1. века, чији је покрет вероватно био масовнији од Исусовог. Најпознатији је по томе што је крстио Исуса, који је прихватио његову поруку. Неки суштински елементи Јовановог покрета, као пост и крштење, су вероватно ушли у рано хришћанство под утицајем Јованових ученика.

У хришћанству се поштује као светац, пустињак и мученик, претходник Исусов. У исламској традицији је познат као пророк Јахја ибн Закарија (арапски: يحيى بن زكريا‎ Yaḥyā ibn Zakarīyā), Јахја син Захарије. Мандејци указују Јахји највише поштовање сматрајући га јединим истинским месијом (христом), због чега су познати и као хришћани светог Јована Крститеља.

Православна икона Јована Крститеља

Већину информација о Јовану Крститељу добијамо из еванђеља, а његова особа до данас је остала тајновита и не до краја разјашњена.

Рођење и младост

Јованов отац је био јудејски свештеник Захарија, од племена Арона. Према хришћанском предању, Јован је рођен пола године пре Исуса Христа (грегоријански: 24. јун / јулијански: 7. јул), што се слави као Ивандан.

Према Новом завјету, његови родитељи, Захарије и Јелисавета, дуго нису могли имати дјеце и када им се родио син, завладала је велика радост. Одржана је посебна свечаност, на којој му је требало надјенути име. Окупили су се пријатељи и рођаци, који су дошли издалека. Хтјели су да се зове Захарија по оцу, али с тим се није сложила Јелисавета. Рекла је да ће се звати Јоханан што значи „Јахве је милостив“. Пријатељи и рођаци су питали Захарију, за мишљење. Према предању, будући да Захарија дотад није могао говорити, тада му се вратио глас и он се сложио с тиме да се зове Јован. Почео је захваљивати Богу и славити га због његове доброте: „И ти ћеш бити посебан. Ићи ћеш пред Божјим изабраником. Носит ћеш поруку Божје љубави и опроштања његову народу.“

Своје детинство и рану младост Јован је провео у побожном дому својих родитеља.

Проповедање

Јованова проповед

Јован је отишао од куће, да би живео у јудејској пустињи близу ријеке Јордана, где је постио и проводио време у молитви. Јео је пустињску храну – дивљи мед и биље (“скакавце“ стоји погрешно у превводу Вука Караџића, а ради се о врсти траве која се на јаврејском језику изговара и пише слично речи “скакавци“). Еванђеље по Ебионитима приказује Јована као вегетаријанца, а тако га приказује и старословенски превод Јосифа Флавија. Исус га описује као човека који „нити једе нити пије“. У јеванђељима је описан како носи одијело од камиље длаке опасано кожним појасом, а слично је описан и код Флавија. Он је држао апокалиптичне проповеди очекујући скоро божанско ослобођење од грехова.

Он је ишао по свој околини Јордана проповиједајући близину Царства небеског и позивао своје сународнике на покајање, а многи су се кајали за своје гријехе и тражили да их Јован крсти. Јован је налагао прочишћење душе као припрему за блиски божји суд. Говорио је да је опрост греха ту за оне који се окрену Богу.

“ Опрост греха је ту за човека чије очи чекају на Оца и чија је мисао је усмерена на живот и чији ум не одлута од знања о животу. “      — Јованова молитва из Гинза Рабе

Река Јордан

Јован Крститељ је вршио обредна купања на реци Јордан. Обредним купањем Јевреји се очишћавали за долазак Царства небеског, подсећајући се на легенду о избављењу из египатског ропства и преласка реке Јордан након егзодуса. Он их је утапао у ток Јордана и отпуштао их, упућујући их да треба престати са злим делима, и да ће им се онда дати месија који ће их учинити слободним. Јосиф Флавије преноси да прање водом није служило спирању грехова, већ очишћењу тела; претпостављајући да је душа унапред темељно очишћена праведношћу.

Јеванђеља бележе да су многи људи из Јерусалима и околине, укључујући царинике, војнике и фарисеје, су долазили да их крсти. Јован је био важна религијска личност међу Јеврејима, чији је покрет вероватно био масовнији од Исусовог. Према мандејској традицији, Јахја је лечио болесне, давао вид слепима, и подизао мртве. Из јеванђеља се види да су неки Јевреји веровали да је он очекивани месија, односно христос (Лука, 3:15), али он је то одбијао говорећи да је само „глас вапијућег у пустињи“ (Јован, 1:23) и да ће већи од њега доћи.

Крштење Исуса

Крштење Исуса у Јордану

Еванђеља приповиједају и да је Исус Христос око своје тридесете године отишао да се крсти код Јована Крститеља. Хришћански извори приказују да је Јован наводно рекао Исусу: “ти треба мене да крстиш, а ти долазиш мени?” (Матеј 3;14), те да га је крстио тек на његово инсистирање. Библијски текст приповиједа да након што га је Јован потопио у реку Јордан и крстио га, са неба се на Исуса спустио Дух свети у виду голуба и Божји глас је проговорио: “Ти си син мој љубљени. У теби ми сва милина.“ Овај догађај се у хришћанству назива богојављање.

Мандејска традиција приказује сасвим другачију слику Исусовог крштења, које је детаљно описано у њиховим светим списима. Јешу (Исус) је приказан како моли Јахју (Јована) да га крсти његовим крштењем и назове његовим именом, додајући да ако не буде добар ученик, нека га избрише из својих страница. Међутим, Јахја му одговара да је „лагао Јевреје и варао свештенике“, да је укинуо шабат који је Мојсије учинио обавезујућим, да је осрамотио шофар у иностранству, и тако даље. Међутим, након много убеђивања, и загонетки које му Јован поставља, Исус на крају ипак постаје његов ученик.

Историчари оцењују да је Исусово крштење код Јована историјска чињеница, коју рани хришћани не би без основа унели у своја јеванђеља. Научници сматрају да је Исус очито био следбеник Јована, прихватајући његову поруку самим тим што је тражио да га овај крсти. Према хришћанском предању, Исус је након крштења провео четрдесет дана у пустињи, након чега је почео да проповеда.

Погубљење

Према хришћанском предању, Јован Крститељ је погубљен по наговору Херодијаде, жене Ирода Антипе, којима је приговорио због прељуба, јер се Иродијада удала за краља Ирода, брата њеног мужа Филипа, који још беше жив. Иродијада је била мајка лепе плесачице Саломе, са којом се договорила да плесом очара Ирода и да му заузврат тражи Јованову главу. Ирод је ухапсио Јована и затворио га у тамницу, да би касније наредио да му одрубе главу, и на пладњу је изнесу Херодијадиној ћерци Саломи.

Насупрот хришћанском приказу, историчари сматрају да је краљ Ирод Антипа ликвидирао Јована јер је у њему видео јасну политичку претњу. Јованово погубљење, као и касније Исусово, је забележено и код јеврејског историчара из 1. века, Јосифа Флавија. Флавије у Јеврејским старинама Јовану приписује истакнуту улогу, описујући га као доброг и побожног човека, који је имао одлучне следбенике и велики утицај међу Јеврејима и од којег је Херод стрепео да не поведе устанак против њега. Флавије описује да је Херод, због своје сумњичаве нарави, наредио да Јован буде ухапшен, након чега је изведен пред њега (словенски препис говори о Хероду Архелају уместо Хероду Антипи):

А кад је изведен пред Архелаја, законици се окупише, и питаше га ко је и где је био до тад. Он на ово одговори и рече: „Ја сам чист, Дух божји ме води и [једем] трске и корење и храну с дрвећа.“ Али када запретише да ће га ставити ма муке, ако не престане са овим речима и делима, он упркос томе рече: „Ово је прилика за вас да престанете са вашим гнусним делима и прилепите се Господу вашем Богу.“ И тада порасте бес у Симону, Есену пореклом, писару, који рече: „Ми читамо сваки дан књиге божанске. А ти, тек сада долазиш из шуме као дивља животиња, и усуђујеш се да нас учиш и заводиш људе својим безочним речима.“ И појури ка њему да му учини телесно насиље. Али он, карајући их, рече: „Нећу да вам открити тајну која пребива у вама, јер је не желите. Тиме неизречена пропаст дође на вас, и због вас.“       – Словенски фрагменти Јосифа Флавија

Када је Исус чуо да је Јован ухапшен, он оде из Јудеје за Галилеју. Флавије преноси да је Херод утамничио Јована у замку Махерон, који се налази у близини ушћа ријеке Јордан у Мртво море, где је убијен. Јованови ученици су преузели тијело и сахранили га. Када је након Јовановог погубљења Херодова војска је уништена у бици са непријатељском војском, Јевреји су веровали да је то Божја казна:

Остаци Херодове утврде Махерон где је погубљен Јован.

Сада неки од Јевреја мисле да је уништење Херодове војске дошло од Бога, и да је веома праведно, као казна за оно што је урадио против Јована, који је назван Крститељ: јер Херод је убио њега, који је био добар човек и заповедао Јеврејима да врше врлину, у праведности једни према другима, и у побожности према Богу. – Јосиф Флавије, Јеврејске старине

Следбеници

Након Јованове смрти покрет његових следбеника је наставио да постоји упоредо са Исусовим покретом. Познато је да су у 1. веку, након што се хришћанство већ почело ширити, паралелно са заједницама Христових сљедбеника, постојале и заједница следбеника Јованових, те су познавале само »Јованово крштење«, о чему свједоче и Дјела апостолска. Ванбиблијски извори, нарочито хришћански апологетски текстови, такође потврђују постојање такве заједнице нарочито међу Јеврејима.

Сам Исус након Јовановог погубљења није одбацио његова учења, већ је у својим проповедима наставио да велича његов лик и дело, називајући га анђелом и „Илијом који ће доћи“ (Матеј 11:7-15). Међутим, за разлику од Јована, Исус је пио вино и није постио. Јеванђеља преносе да су Јованови ученици приговарали Исусу и његовим ученицима зато што не посте. Мандејци, који себе сматрају настављачима Јовановог учења, Исуса сматрају „лажним месијом“ (mšiha kdaba) који је изопачио учење које му је поверио Јован. Забележено је да су се неки следбеници Јована Крститеља касније прикључили Исусовој заједници. Пост и крштење, суштински елементи Јовановог покрета, су вероватно ушли у рано хришћанство заједно са Јовановим следбеницима. Јованови следбеници су веровали да је Јован устао из мртвих, што је вероватно имало утицаја и на очекивања Исусових следбеника након његовог погубљења.

Неки научници оцењују да је Исус тек након своје смрти постао утицајнији од Јована те да јеванђеља у Исусов живот пројектују његову каснију важност. Чини се да су управо због тога новозавјетни писци толико наглашавали Јованову понизност и понављали његове ријечи да ће иза њега »доћи већи од њега.«

Поштовање

Најстарије поштовање везано уз Јована Крститеља односи се на чашћење његова гроба у Себасти, недалеко од данашњег Наблуса у Палестини. Према православном предању, апостол Лука је покушао да пренесе Јованово тело из Севастеје у Антиохију, но успео је да добије и пренесе само једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је нестала у време Турака. Реликвије светог Јована Крститеља се данас чувају у цркви св. Силвестра у Риму и у Амијену у Француској.

Споменик светом Јовану Крститељу (висина 20 метара), у Венецуели.

Св. Јован Крститељ јако је поштован у хришћанском свијету. У средњем вијеку, његов празник звали су »љетни Божић«. Једна од највећих хришћанских базилика, она у Дамаску, је посвећена Јовану Крститељу. Данас је у њој џамија, а посјетио ју је и папа Јован Павле II, заједно с поглаварима мјесних цркава, приликом свога посјета томе граду, те се ондје одржао међурелигијски сусрет. У част св. Јовану Крститељу, подигнуте су многе цркве почевши од Латеранске базилике у Риму, папинске катедрале.

Хришћани прослављају Јованове празнике неколико пута у години. У Римокатоличкој Цркви његово се рођење слави као светковина 24. јуна, а мучеништво, некад називано и Главосјек св. Јована Крститеља, као спомендан 29. августа. Српска православна црква слави га 7. јануара по јулијанском, а 20. јануара по грегоријанском календару, дан рођења Св. Јована прославља 7.јула (24. јуна по јулијанском календару, а дан његове смрти обележава празником Усековање (грегоријански 29. август/јулијански 11. септембар).

Свети Јован је једна од најпопуларнијих слава у Србији – по броју свечара, налази се на четвртом месту.

Јован се сматра заштитником пјевача, музичара, кројача, кожара, крзнара, вунара, ременара, гостионичара, ножара, брусача, затвореника, осуђених на смрт, узгајивача птица, обољелих од епилепсије, крштеника, Малте, Јордана и великог броја градова широм свијета.

У Хрватској по њему су названа мјеста Иванић Град, Иванец, Клоштар Иванић, Свети Иван Зелина, Свети Иван Жабно, Иванска, Иванково и вероватно још нека мјеста. У Марији Бистрици, недавно је постављен његов кип на отвореном простору.

У Босни и Херцеговини, у Подмилачју крај Јајца постоји велико светиште св. Ивана Крститеља.

2010. године, на острву Свети Иван код Созопола у Бугарској, некадашње Аполоније, бугарски археолози пронашли део моштију Светог Јована Крститеља, за које се сматрало да су после Турског освајања Цариграда неповратно изгубљене.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)

Свети Никола

Свети Никола или Никола Мирликијски (грч. Νικόλαος — Николаос; око 270 — 6. децембар 343) познат и као Свети Никола Чудотворац, био је епископ Мире Ликијске у Малој Азији (тада Римско царство, данашња Турска). Живео је у 4. веку у граду Мира. Био је познат по томе што је тајно давао људима новац. У читавом хришћанству се поштује као светитељ и чудотворац. Свети Никола је заштитник морепловаца, трговаца, стрелаца, деце, и студената по целом хришћанском свету: на Истоку и на Западу. Заштитник је и државама Грчкој, Русији , Србији и Македонији. Свети Никола, односно Никољдан је код Срба слава са највећим бројем свечара.

Родио се у малоазијској области Ликији у граду Патари око 270. године. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега. При крштењу је добио име Николај, што у преводу значи победитељ народа. Духовном животу поучавао га је стриц Николај, епископ патарски. Они су се заједно замонашили у манастиру Нови Сион. Након смрти својих родитеља, продао је цело имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем и многи су сматрали, да ће наследити свог стрица као епископ. Пошто је био скроман, повукао се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт. Хришћани верују да му се потом јавио глас Господњи и рекао му:„Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан“. Тада је напустио пустињачки живот и отишао у народ. Изабран је за архиепископа града Мира у Ликији (тада Римско царство, данас област данашње Турске).

Током владавине царева Диоклецијана и Максимијана у време гоњења и мучења хришћана био је затворен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири хришћанство. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, али због тога што је ударио александријског свештеника Арија, оптуженог за јерес, удаљен је са сабора и забрањено му је даље присуство.^[2] У хришћанској традицији се спомиње да су му одобрили поновно присуство на сабору тек када се им у сну преко изабраних архијереја јавио глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, који је бранио праву веру.

Људи су га још за време његовог живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ при болестима, некој несрећи или немоћи. Хришћани верују да се он свима одазивао и да је свима помагао, а да је из његовог лица сијала светлост. У старости се разболео и преминуо 6. децембра 343. године. Свети Никола се и слави тога дана, што је у ствари 19. децембар по новом календару.

Дана 26. августа, 1071. године византијска војска је поражена од Турака Селџука тако да је Византија привремено изгубила контролу над великим делом Мале Азије. Ово подручје враћено је у састав Византије тек за време владавине Алексија I Комнина (владао 1081—1118), али је и даље остало под нападима Турака. Хришћани верују да се у овој пометњи свети Никола у једном чудесном сну јавио неком часном свештенику из Барија и наредио да му се мошти пренесу у Бари (Италија) који је у то време био православни град и под православним патријархом. Мошти су у Бари стигле 9. маја 1087. године; према неким изворима, мошти су украли таљански пирати и пренели их у Бари, где се данас налазе. У сваком случају их у Барију верници са Истока и Запада поштују све до дана данашњега. Српска Православна црква на дан 22. маја прославља помен на Пренос моштију Светог Николаја.

Хришћани верују да је Свети Никола чудотворац и да се многа чуда дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија свето миро, којим се лече болесници. Овај светитељ је спашавао насукане и изгубљене бродове, па се сматра заштитником морепловаца. Због тога га морепловци често позивају при опасним ситуацијама или бродоломима. На овај датум су све лађе, где год се налазе, бацале своја сидра и до сутрадан мировале, одајући славу овом светитељу. Данас се уочи празника често заустављају лађе док се морнари помоле светитељу и онда настављају пут. Својим чудесним моћима свети Никола помаже сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, а глувима се враћа чуло слуха.

Празнује се као дечји празник по католичким земљама Европе, нарочито у Немачкој, Холандији и Белгији, али и у Словенији иХрватској и многим другим земљама света; тада деца добијају поклоне уколико су била послушна. Заштитник је града Амстердама и државе Русије.

Свети Никола је заштитник морепловаца, рибара, бродова и пловидбе. Такође је заштитник многих градова и лука (посебно у Грчкоји Италији). У грчком фолклору Свети Никола се описује као „господар мора“. У модерној Грчкој и Србији он је један од најпоштованијих светитеља. Такође он је заштитник државе Грчке.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)

Свети Павле

Свети апостол Павле (грч. Παύλος), рођен је као Јеврејин, а постао је хришћански апостол, светитељ, проповедник и књижевник. Аутор је 14 књига и посланица Новога Завета.

Рођен је у Тарсу у јеврејској породици Венијаминовог племена. Најпре се звао Савле, учио код Гамалила и био фарисеј и прогонитељ првих хришћана који су такође били јеврејског порекла. Када се чудесно обратио у хришћанску веру постао је апостол и ватрени поборник и проповедник Јеванђеља, од граница Арабије до Шпаније. Страдао је због проповедања Јеванђеља и стрпљиво подносио муке, чврст и стамен у својој вери у Господа достигавши такво савршенство да је могао рећи: „Не живим ја, него Христос у мени“. Посечен је у Риму у време цара Нерона као и апостол Петар.

Од свог оца, ученог рабина, Павле је стекао прво образовање у Тарсу, где је поред Мојсијевог закона учио и ткачки занат; израђивао је ћилиме и војничке шаторе, што ћe му касније, на мисионарским путовањима, бити један од начина издржавања. Тарс је у то време био чувен по свом универзитету, трећем по угледу после Атинског и Александријског. Школовање је наставио у Јерусалиму код тада чувеног фарисеја Гамалила (Дап 22,3; 5,34). Грчки језик и грчку књижевност знао је од ране младости.

У Светом писму спомиње се у причи о каменовању ђакона Стефана. У самом каменовању, није учествовао, али га је одобравао (Дап 7,60). Из необуздане мржње према новој вери, тражио је од јеврејских духовних власти да у Дамаску проналазе и хватају њене приврженике и бацају их у тамницу (Дап 9,1-2). На путу за Дамаск, после чудесног божанског чина, доживео је обраћење и тада се крстио и постао хришћанин (Дап 9,1-20; 22,5-16; 9-18). У Дамаску и Арабијској пустињи, Св. Павле је провео три године. Пошто је дознао да Јудејци уз помоћ намесника наватејског, цара Арете IV, у чијој се области налазио Дамаск, хоће да га убију, вратио се у Јерусалим да би с тим упознао Апостоле (Дап 9,23-26).

После петнаест дана боравка у Јерусалиму (Дап 9,23-26; 2 Кор 11,32-33; Гал 1,18), отишао је у своје родно место (Дап 9,30; Гал 1,18,20). Одатле је са Варнавом дошао у Антиохију где се већ била образовала прва хришћанска општина. Ту су обојица успешно проповедала. Године 44. одлазе заједно у Јерусалим, у коме нису затекли ниједног од Апостола. Одатле се Свети Павле са Марком, Варнавиним нећаком, враћа у Антиохију, а касније је у пратњи својих сарадника три пута путовао ради ширења хришћанске вере. У Православљу су ова путовања позната као мисионарска путовања Св. Павла.

На прво путовање од 45.-48. године ишли су преко Селевкије на Кипар, одакле је Варнава био родом (Дап 4,36). Најпре је проповедао у Саламини и у другим местима и, најзад, у Пафу, где обраћа у хришћанство проконзула Сергија Павла. Одатле одлазе у Пергу Памфилијску (Мала Азија), а затим у Листру где је Павле био каменован. Потом иду у Дерву, и у повратку обилазе иста места која су посетили, па преко приморске вароши Аталије долазе најзад у Антиохију (Сиријску). (Дап 13 и 14; 2 Тим 3,11). Четрнаест година касније, после прве посете Јерусалиму (Гал 2,1; 1,8) године 49. Павле са Варнавом, Титом одлази у Јерусалим на Апостолски сабор. Друго (49/50-52/53)

На друго путовање 49.-53., Павле је ишао са учеником Силом (Дап 15,22-40). Пропутовали су Сирију, Киликију, Фригију, Галатију,Македонију.

Треће Павлово путовање се збило у периоду од 53.-58. године. Кренуо је из Антиохије, кроз Галатију и Фригију и стигао у Ефес. Тамо је проповедао у синагоги, након чега је дошло до побуне ефеских златара предвођених извесним Димитријем, јер је Павлово проповедање индиректно било усмерено против њиховог извора прихода – продаје кипова (статуа) ефеске богиње заштитницеАртемиде (Дијане) и њеног храма. Након тога одлази у Троаду, затим Македонију, у Филипи, и Коринт (2 Кор 12,14; 13,1), у коме је провео три зимска месеца (Дап 20,1-3). За време ове треће посете 58. године, одавде пише посланицу Римљанима (Рм 16,23). При повратку, посетио је Филипе у Македонији, где се сусрео с јеванђелистом Луком. Затим је посетио Троаду, Ас, Митилину, острво Лезбос, Самос и Милит.

У Јерусалиму је Павле оптужен да је увео са собом у храм свог пратиоца Трофима, незнабошца. Незнабошци под претњом смртне казне нису смели да уђу у јеврејско светилиште. Због тога је протеран у Кесарију, где су га извели пред римског намесника Феликса и његову жену Друзилу, пред којима је одржао упечатљив говор. Саслушаван је у више наврата у току две године (58-60), у Фесту, га је саслушао јудејски цар Агрипа II. Као непоколебиви мисионар, Апостол је и овог пута проповедао, изневши своју биографију и велика дела Христова учињена на њему – обраћење (Дап 23,12-26,32).

Након тога Павле, у пратњи римске страже, плови у град Мир у Ликији, а одатле на Крит, па ка Малти, где се његова лађа насукала на спруд. 61. године одлази у Рим где је проповедао тамошњим Јудејцима. У Риму је провео две године, од пролећа 61. до пролећа 63. године (Дап 27,1-18,15).

Из Рима одлази у Шпанију (63/64), затим у Далмацију, па у Ефес, где је Тимотеја поставио за првог епископа Ефеса (64/45). Затим је преко Троаде (1 Тим 4,13) отпутовао у Македонију (1 Тим 3,14). Неко време провео је на Криту, где је Тита поставио за Епископа (Тим 1,5) па одатле у Никопољ у Епиру. 66. године, поново је затворен у Риму (2 Тим 4,16-18).

Пострадао је мученички, 67. године. Посечен је мачем као римски грађанин.

Православна црква га прослваља 29. јуна по јулијанском календару.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)

Свети Петар

Свети Петар (Галилеја — Рим, 64) је био један од дванаест апостола.

Свети Петар је био међу првим Јеврејима који су постали ученици Исуса Христа. О његовом животу говоре приче из Новог завета. По њима је Петар био вођа првобитне заједнице јерусалимских хришћана.

Петар је био рибар на Тиберијском језеру. Са братом Андрејем одлучио је да постане Исусов ученик. Тада је добио арамејско имеКефа (камен), што је на грчком било Петар (грч. Πέτρος). У Матејевом јеванђељу каже се да је Христ сматрао Петра за темељ својеЦркве.

Петар се увек помиње први међу 12 апостола, и као онај који говори у њихово име. Често се у Библији спомиње, заједно са Јаковом и Јованом, као сведок важних догађаја (преображење). Свети Павле је сведочио да је Петар апостол за Јевреје, док је он апостол за остале народе.

Сва четири јеванђеља тврде да је на Тајној вечери Христос предсказао да ће га се Петар три пута одрећи пре него што петао закукуриче три пута. У три јеванђеља се описује како је Петар испунио ово пророчанство бојећи се од освете народа.

Петар је после проведених тридесетак година као свештеник кренуо за Рим где ће постати мученик. Апокрифна „Петрова писма“ кажу да је распет на крсту постављеном натрашке, јер је рекао да не заслужује да умре на исти начин као Исус.

Постоји још једна често помињана легенда која се везује за мучеништво и смрт Светог Петра. По њој је Петар покушао да побегне из Рима, а на путу га је срела визија Исуса. На питање: „Куда идеш господару?“ (лат. Quo vadis, Domine?), Исус му је одговорио: „Идем у Рим да ме поново распну“. На ово се Петар предомислио и вратио у Рим прихвативши своје мучеништво.

Римокатоличка црква сматра да је апостол Петар био први антиохијски епископ и оснивач римске цркве, то јест први римски епископ, и да је римским епископима Исус Христос наменио улогу врховног вође, учитеља и судије у хришћанској заједници. То је основа за теорију о примату римских бискупа. Остале хришћанске цркве не деле ово мишљење. За православну, англиканску и древноисточне цркве, Свети Петар је светац и први римски епископ.

Већина протестантских и католичких теолога, и многи историчари, сматрају да је Петар смртно страдао за време Нерона у Риму. Неки од истраживача сумњају у црквене ставове о улози Светог Петра у време раног хришћанства. На пример, историчар Ото Цвирлајн је у две опсежне студије демонстрирао да не постоје докази, ни писани, ни археолошки, да је Петар икада био у Риму.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)