Евхаристија је незамислива без евхаристијског сабрања, ван Цркве као заједнице, као Тела Христовог. Отуда је на Истоку Евхаристија схватана не као једна од тајни у Цркви, него као тајна саме Цркве, тајна сабрања, тајна заједнице и тајна јединства Христа и Његове Цркве, Христа и верујућег народа. Литургија је приношење дарова хлеба и вина Богу Оцу, у знак захвалности за све што је Бог Отац учинио и чини за нас људе и за читав свет. Први у Литургији и онај који приноси ове дарове Богу Оцу је Епископ, он на Литургији чини оно што је Христос учинио, односно приноси као Христос, цео свет Богу Оцу, да га Он благослови, зато је Епископ икона Христова на Литургији. Тако је Свето Причешће, тј. Литургија, тајна сједињења и заједнице људи са Богом и људи међусобно. Ми се у Евхаристији сједињујемо са Христом, и то је суштина причешћа – заједница и сједињење са Христом. На Евхаристији се слави живи живот, смрт своју жаоку иступљује и ад своју победу не слави. Ту се у најлепшој симфонији спајају небо и земља. Евхаристија је центар црквеног живота, пре свега зато што је она тајна сједињења и јединства свих верних са Христом и међусобно, а затим и целокупне творевине Божије са Богом. Јер сабирајући се на Литургији, тј. Евхаристији, ми се сједињујемо са Господом и са Духом Његовим у „једно тело“ и „један дух“. Сједињење верних у Евхаристији кроз један Хлеб и једну Чашу (са вином и водом), осим тога што их сједињује у једно тело, Тело Христово и у једну заједницу Духа Светога, оно их још сједињује и са свом тварју, са светом као творевином Божијом, чије су првине (хлеб и вино) принете у Евхаристији, а творевина Божија је такође позвана у спасење и обожење у Христу. У Евхаристији се одвија читав домострој спасења, свега оног што је Христос учинио за нас. Црква свој идентитет црпи из Литургије. Реч Литургија – означавала је у старој Aтини радове које су грађани о свом трошку морали да обављају у корист државе. Данас она има значење, јавне службе, заједничког посла, заједничког делања, на који су се окупили сви верници једног места, да принесу Евхаристију, а евхаристија значи – благодарност, захвалност.
Шта је још Литургија? Литургија је и икона (слика) Царства Божијег, икона Другог Доласка Христовог, а Христовим доласком, доћи ће Царство Божије. То Царство Божије ми сада, овде, окупљени на Литургији видимо као у икони, слици, а када Христос дође, видећемо га лицем к лицу. Ако је Литургија икона Царства Божијег, Другог доласка Христовог, то значи, да је Литургија окренута ка будућности, тј. будућим догађајима, а не прошлости. Ми се у Литургији не сећамо само прошлих догађаја, Литургија није комеморација, меморијално спомињање или просто понављање Тајне Вечере, него је она, оприсутњење, актуелизовање, овде и сада, целокупног дела Христовог. У молитви анамнезе (анамнеза – значи сећање), на Литургији, коју изговара епископ, или свештеник, се каже: Сећајући се ове спасоносне заповести и свега што је за нас учињено: крста, гроба, тридневног васкрсења, вазнесења на небо, седења с десне стране Бога Оца и Другог славног доласка. На тај начин, Литургија осадашњује за нас догађаје, који су се десили у прошлости и који ће се десити у будућности, као што је Други долазак Христов. Хришћани су очекивали тај будући догађај, оснивања Царства Божијег, окупљени на заједничкој молитви, Литургији. Ми хришћани, када учествујемо у заједничкој молитви, Литургији, показујемо прави идентитет Цркве, праву суштину Цркве, показујемо каква ће Црква бити у будућности. Сада се поставља питање, које ће елементе имати та икона преображеног света у Царству Божијем? Први елементје сабрање света, тј. када ће верни бити сабрани на једном месту, око Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Други елемент је, да ће то сабрање имати центар, а то је Христос, Он је дошао у свет да све што је расејано сабере у једно. Трећи елемент је, да ће Христос доћи са апостолима као сведоцима Његовог Васкрсења. Те елементе Будућег Царства Божијег, којег смо сада набројали, имамо и сада присутне на Литургији, али само у икони, у слици. На Горњем месту, у најсветијем делу храма, у Олтару, седи Епископ, који је на Литургији икона Христова, око њега су свештеници као иконе апостола, а верни народ је сабран, сакупљен на једном месту, у броду, лађи храма (брод, лађа или наос, је централни део храма). Ово је икона, слика Другог доласка Христовог, будућег Царства Божијег. На овај начин ће и Христос доћи, Он ће бити у средини, окружен апостолима и анђелима, а народ ће бити сакупљен на једном месту. Зато су наши храмови, наше цркве, лепо украшене, са сјајним одеждама свештеничким, са разним украсима, са доста светлости, јер Царство Божије није тама и мрак, него светлост и радост.
Вечни живот људи и читаве творевине, подразумева да свет постане Црква, тј. да људи постану личности, тј. да се поистовете са Христом, кроз заједништво с Богом Оцем у Исусу Христу, тј. у епископу и међу собом (то значи у Литургијској заједници с другим људима) и да природа у том заједништву превазиђе своје ограничености које је воде у смрт и да постане и она Тело Христово, изражавајући то кроз припадност једној конкретној Евхаристијској заједници.
(Текст преузет са странице Светоуспењског Саборног Храма у Крагујевцу)
ПРАВОСЛАВЉЕ 