НИКОЛАЈ (ЈОКАНОВИЋ) ЕПИСКОП ЗАХУМСКО ХЕРЦЕГОВАЧКИ (1939-1943)

Епископ захумско-херцеговачки Николај Јокановић је рођен 17. марта 1874. године у Шобадинама код Билеће. На крштењу је добио име Алекса. Основну школу је учио у Мостару и Сарајеву, а богословију је завршио 1893. године у Рељеву. Богословски факултет је уписао 1894. године у Черновцима и са успехом га је завршио 1898. године. Свети Архијерејски Синод СПЦ га је исте године поставио за наставника богословије у Рељеву, где је остао до 1901. године.

Свештенички чин је примио 1901. године и постављен је за саветника новоосноване конзисторије Бањалучко-бихаћке епархије. За ревносну свештеничку службу 1905. године је одликован црвеним појасом. У чин протојереја је произведен 1912. године, а Свети Архијерејски Синод га је је 1920. године одликовао правом ношења напрсног крста. На дужности саветника у конзисторији остао је до 1923. године. Тада је по сопственој молби пензионисан и постављен за старешину манастира Гомионице. У манастиру Гомионици није дуго остао, али је за кратко време успео да унапреди његов духовни живот и економију.

Епископ Николај Јовановић је доста радио на списатељском плану. За време рада у рељевској богословији успео је да напише скрипте за богословске предмете, које је предавао. Доста је запажена његова расправа из области црквеног права под насловом “О свргнућу као црквеној казни у првим вековима хришћанства”. Епископ Николај се пре монашења бавио сакупљањем података из историје цркава и манастира у Босанској Крајини. Те радове је објавио у “Првом шематизму Православне Епархије бањалучко-бихаћке за 1901 годину”, који је он и уредио.

Митрополит црногорско-приморски, потоњи патријарх србски др Гаврило Дожић позвао га је да дође у Црногорско-приморску митрополију и понудио му да се прихвати дужности његовог архијерејског заменика. Он је тај позив прихватио. Дужност је примио у јулу 1935. године. Монашки чин је примио у манастиру Острогу исте године. Поред тога, он је од 1936. године обављао дужност старешине манастира Светог Петра Цетињског на Цетињу. У априлу 1936. године произведен је у чин протосинђела, а 1937. године у чин архимандрита.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 22. јуна 1938. године изабрао за викарног епископа патријарха српског Гаврила Дожића. Седиште му је било на Цетињу, а носио је титулу епископа полимског. За епископа захумско-херцеговачког изабран је 1940. године.

После априлског слома Краљевине Југославије и успостављања НДХ усташе су хтели да га убију. Више пута су га малтретирали и злостављали. Од сигурне смрти спасила га је италијанска војна команда у Мостару. После много мука и невоља пребацио се у Србију, где је, измучен и изгнан, умро у Соко Бањи 26. марта 1943. године.

Аутор: Велибор Џомић

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

НЕКТАРИЈЕ (КРУЉ) МИТРОПОЛИТ ДАБРО-БОСАНСКИ (1951-1966)

Митрополита дабробосанског др Нектарија Круља комунисти су у Манастиру Озрену, вређали, тукли, злостављали и на крају протерали за Београд.

У свом извештају Светом архијерејском синоду он каже: “Дана 19. августа 1953. године, око 19 часова дошла је у манастир Озрен, где сам се налазио на одмору, једна група манифестаната, по прилици. 150-200 лица, већина радници фабрике азбеста из Босанског Петровог Села.

Они су уз узвике “доле издајник, фашиста, четник, квислинг, паписта, дражиновац, недићевац” и томе слично продрли у манастирски конак до моје собе на првом спрату. Пошто су врата од собе била закључана, почели су да лупају и траже да их отворим, иначе ће иста да разбију. Да не бих масу дражио, а у исто време да сачувам манастирску имовину од рушења, ја сам врата отворио и присутне запитао: Шта желите, људи?

Они су ми одговорили: “Тражимо сместа да напустиш манастир Озрен.”

Одмах после тога, узели су ме између себе, почели гурати, вући и мувати у ребра. Једна од присутних жена вукла ме је за браду. За цело време нису престали узвици и погрде.

Пошто патим од тешке срчане болести (ангина пекторис), добио сам јак срчани напад и стропоштао се на земљу. Тада сам замолио моје мучитеље да ме поштеде и оставе на миру, или, пак, да ме убију, али само да ме даље не мрцваре. Нико се од њих није обазирао на моју молбу, већ су продужили да ме вуку, гурају и злостављају. Том приликом добио сам више удараца по разним деловима тела, од којих је један нарочито био јак – у чланак моје леве ноге, тако да се на њу ни сада не могу да ослоним. Тежину тога ударца показује лекарски налаз, који се прилаже.

За време те гужве исцепана ми је мантија, појас откинут, а један од манифестаната отргнуо ми је сат са златним ланцем, тако да је алка од сата остала на мантији, док су ланац и сат однели.

У међувремену довео је у манастир момак Мирко манастирска колица (гик) у која сам смештен и повезен из манастира. Маса је пратила кола уз повике: “Доле издајник, доле четник, паписта” и слично. Приликом прелаза преко једног потока поливали су ме водом и даље путем засипали прашином. Сем тога, више пута су ми говорили: “Устани и реци: Ја сам народни издајица, па ћемо ти живот поклонити”, на што сам рекао: “Издајица никад нисам био, нити ћу бити, па макар и живот свој морао изгубити”. Уз такву вику манифестаната. након трп километра стигао сам до поменуте фабрике азбеста, где су ме са колица скинули и ставили у ауто, којим су ме два лица одвезла до железничке станице Босанско Петрово Село. У станици сам од тих лица, будући да се нисам могао на ногу опирати, пренет у тузлански воз, којим сам стигао у Тузлу. Један од те двојице присутних пратио ме је возом до Тузле. Када сам стигао у Тузлу због повреде ноге, нисам могао да одем до свога стана, а пошто није било никаквих кола за превоз путника, позван је ауто за спасавање којим сам превезен.

Напомињем да су неки од манифестаната покушали да ме у извесној мери заштите од бруталности осталих.

Чим сам стигао у свој стан, позвао сам лекара др Д. Бучића, који ме је прегледао и констатовао да мп нога није пребијена, већ теже позлеђена. Он ми је преписао потребне лекове, препоручио одмор, лежање и мир.

Сутрадан 20. августа око 9 часова дошла је једна делегација од осам лица, шест мушкараца и две жене, која ми је саопштила да истог дана морам Тузлу напустити. У противном, биће сазван митинг, и биће демонстрације, и шта ће из тога да изаће они не гарантују.

Ту групу су сачињавали: Вујаковић Свето, потпредседник Градског већа, Дакић Драго, повереник стамбеног одсека, градски ветеринар Јајчанин, Ристић Борко, надгледник паркова, Пимена Драгица, функционер Градског одбора, Милановић Зорка, градски чиновник и још два мушкарца чијих се имена не сећам.

Да не бих доживео још и друге, теже и веће непријатности, с обзиром да ми је потребно и лечење, одлучио сам да напустим Тузлу и пођем за Београд.

Истог дана око подне дошао је један младић, казао да се зове Миљуш и донео мој сат и покидан ланац. Он ме је питао да то нису случајно моје ствари и да их нисам можда изгубио. Пошто сам казао да сам ја власник и сата и ланца, он ми је исте предао уз потврду.

Подносећи овај извештај, част ми је замолити Свети архијерејски синод да са своје стране предузме нужне кораке на надлежном месту да се углед, достојанство и минимум личне безбедности једног старца од 75 година, ако не и митрополита Српске Православне Цркве, поштују и чувају.”

Међутим, треба знати да су ову хајку и батинање организовали Ђока Шешлак, председник Среског народног одбора и Радован Радовановић, члан СКОЈ-а и члан Среског комитета партије на дужности организационог секретара комитета. Он, иако другоразредна личност, добио је задатак да организује овај митинг, јер су хтели да га провере, пошто му је супруга Роса била унука Митрополита Нектарија. Она је јавно крстила своју децу па је Радован због тога имао великих неприлика, чак се од страха хтео од ње и да растане. Касније је, чак, и искључен из Комитета. Они су преко месних народних власти позвали мештане на конференцију, која је одржана 18. августа 1953. године у Сочковцу. На тој конференцији главни говорник и аранжер напада на митрополита Нектарија је био Радован Радовановић. Он га је, у свом говору представио као народног непријатеља и, по државни поредак, веома опасног човека, предложивши да га као таквог што пре протерају из манастира Озрена. Затим је наредио присутнима да сутрадан позову народ и сви пођу у манастир Озрен, запретивши онима који се оглуше да ће бити сматрани непријатељима државе и социјализма. Додао је још и то да: “Ма шта се владики приликом прогона из Озрена догодило, он гарантује да за то нико неће одговарати”.

Сутрадан 19. августа на Преображење два аутобуса су, уз претњу, бесплатно превозила народ из околних места на митинг, а потом у манастир.

Главни говорници на митингу били су: Ђока Шешлак, Радован Радовановић и Игњат Савић, сељак пензионер из Босанског Петровог Села, који је за време рата неколико униформи променио. У својим говорима они су углавном понављали оно што је речено против Митрополита на конференцији у Сочковцу. Ђока Шешлак предложио је да се изабере делегација која ће отићи и саопштити Митрополиту да мора напустити манастир Озрен. Игњат Савић, потпомогнут од стране Радована Радовановића, је тражио да пођу сви присутни. Међутим, ипак је на крају прихваћен Шешлаков предлогтеје, испред ове руље прво пошла једна делегација да обавести владику.

На путу од Босанског Петровог Села до манастира Озрена, пошто су многи, тек тада, сазнали о чему се ради, хтели су да се разбеже, али им је од главних организатора то било забрањено. Тако је народ, вођен пресвученим припадницима УДБе и милиције, стигао у манастир Озрен.

Исто тако, треба знати да су се у нападу на митрополита нарочито истакли: Госто Ђурковић, директор Циглане и Душан Пајић, директор “Азбеста”, родом из Буквика, код Градачца (организовао и предводио раднике “Азбеста”), затим Софија Дујковић, Цвијета Шешлак, Божица Максимовић, рођена Којић, Вукашин Пушељић, Игњат Стјепановић, Петар и Душан Дујковић, Вукашин Катанић, Здравко Алексић, Стојан Максимовић, и Драго Радмановић. Сви су они извикивали пароле: “Доле издајник, паписта, фашиста” и ударали га. Затим је Љубица Пашалић немоћном митрополиту чупала браду, а Хусо Хусеиновић, радник из Сочковца му је отргао сат са ланцем. Сем ових истакли су се још и Алија Алић, Јован Дрљача и Перо Живковић.

Такође се мора рећи да се нашло и неколико људи, међу овом руљом, који су митрополита узели у заштиту и то: Милан Корадајић, из Сочковца, Никола Вукић, из Бољанића и Мухамед Беговић из Грачанице, који је јавно осудио поступак према митрополиту. Касније је због овога био позван код УДБЕ у Грачаници на одговорност.

Из напред реченог, а што је нарочито жалосно н за осуду, види се да су у целом овом нападу на митрополита главну реч и акцију водили Срби комунисти. Они су организатори, предводници и извршитељи.

После овог нељудског, или боље рећи, зверског напада, стари Митрополит је дошао у Србију, где је био примљен код Александра Ранковића, потпредседника Савезног извршног већа и који му је, видевши га поцепаног, иронично рекао: “Господине митрополите, има ли смисла што сте дошли код представника власти у таквој мантији и да ли је могуће да нема нико да вам сашије мантију?” (Митрополит је, наиме, намерно дошао у мантији коју су му поцепали комунисти). Ова Ранковићева иронија није збунила Митрополита, већ му је мирно одговорио: “Откако су кројачи и абаџије постали министри нема ко српском епископу и свештенику да шије мантије.”

Наравно овим је разговор био завршен, јер је, као што се зна, Ранковић био абаџија.

Последице батинања од распамећене руље Митрополит је дуго лечио у београдској болници, а затим се вратио у своју Епархију.

Упокојио се 7. септембра 1966. године у Сарајеву. Опело је извршио Његова Светост Патријарх српски Герман, уз саслужење Епископа: нишког Јована, жичког Василија, захумско-херцеговачког Владислава, шабачко-ваљевског Јована н многобројног свештенства.

ПРОТОЈЕРЕЈ САВО Б. ЈОВИЋ
УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

ВАСИЛИЈЕ (КОСТИЋ) ЕПИСКОП БАЊАЛУЧКИ (1947-1961)

 епископ Василије са авом Јустином

Епископа бањалучког, а потом жичког Василија, су такође напали и претукли комунисти у Бањалуци. Истог дана и по истом сценарију као и Митрополита Нектарија, само што су се овде још лукавије понели у завођењу народа. Наиме, они су жртву, Владику Василија, који је, као синђел, заједно са патријархом Гаврилом (Дожићем), епископом жичким Николајем (Велимировићем) и другима био ухапшен од Немаца и затворен у манастиру Војловицу код Панчева, прогласили за злочинца. Једну фотографију, на којој је он између два Немца, (који су га ухапшеног чували), они су показивали на збору разјареној руљи, тврдећи да је та слика најбољи доказ сарадње епископа Василија са окупатором.

Ево шта Преосвећени Владика тим поводом у свом извештају, од 22. августа 1953. године, упућеном Светом архијерејском синоду, каже:

“Дана 18. августа о.г. уочи Преображења, руководиоци Социјалистичког савеза радног народа Југославије у Бањалуци одржали су на разним местима у овом граду конференције, на којима су ме нападали да не сарађујем са народним властима, да сам сарадник окупатора, непријатељ данашњице и народа. Рекли су да сам за Преображење заказао црквени збор у ребровачкој цркви, који ћу претворити у политичке манифестације. Црква је на периферији Бањалуке.

После ових конференција један део њихових учесника пошао је да демонстрира. Поред епископије прошло их је 150 до 200 људи и жена око 9 часова увече вичући: “Доле владика Костић, напоље из Бањалуке, напоље из земље, доле народни непријатељи, доле крваве мантије, где му је Дража Михајловић!” Претили су ми да се не усудим држати, тобож заказани збор у Ребровцу. Наглашавам да ова црква не слави Преображење као своју славу, већ Малу Госпојину, те уопште није било потребно да тога дана буде ма каква специјална свечаност, којој бих и ја присуствовао, нити је у том смислу ишта предузимано. У Бањалуци је за 20. август заказан митинг. Људи су лично позивани да дођу на митинг, који је одржан измећу 6 и 8 часова увече. На њему су поновљени напади против мене са ранијим паролама и поклицима. Донет је и закључак да ми делегација од девет до десет људи саопшти да напустим Бањалуку у року од 48 часова.

Поменута делегација посетила ме је у епископији на дан 21. августа око осам и по часова изјутра. Предводио ју је просветни инспектор Драго Зечевић, учитељ, а били су и Никола Бабић, професор, Поповић, директор банке и још неколико лица и једна жена мећу њима, чија су ми имена непозната.

Делегацију сам примио у присуству мог Архијерејског заменика протојереја-ставрофора Ђорђа Врањешевића и протојереја Бранимира Давидовића, секретара Црквеног суда. Сви чланови делегације ушли су у моју канцеларију са рукама позади, не поздрављајући се ни с ким. Драго Зечевић је рекао: “По одлуци народа Бањалуке на синоћном митингу дошли смо да Вам саопштимо да напустите Бањалуку у року од 48 часова, у противном, за последице не сносимо одговорност. Вама, као сараднику окупатора, непријатеља народа и данашњице нема места у Бањалуци.”

После овог усменог саопштења упитао сам да ли имају писмену одлуку, на коју бих се ја у законском року жалио. Иначе, овакву одлуку не могу да примим на знање, нити могу да јој се повинујем. По постојећем кривичном законику нема казне протеривања из места пребивања, те је не могу изрицати ни надлежни редовни судови у држави, па ни било какав скуп људи. Ја се могу повиновати само законитим одлукама одговорних државних органа и власти,

Скоро у покрету да пође, Зечевић је рекао: “Народ не даје писмене одлуке, а они такве одлуке немају. Народ има права да доноси такве одлуке, јер је он изнад власти и свака власт од њега потиче”. Рекавши ово Зечевић и делегати су пошли.

Позвао сам их да ме до краја саслушају, као што сам и ја њих саслушао, што они нису учинили.

Пратећи их ја сам рекао: “Народ је своју власт пренео на одређене државне органе и власти, који у име народа говоре и суде. Према томе, не можс сад ту власт одузимати и стављати се изнад позитивних закона”.

Одмах иза овога разговора брзојавом сам известио Свети архијерејски синод о мом одговору делегацији. Затим сам упутио званичан акт Градском одбору – Секретаријата за унутрашње послове – у Бањалуци са плаћеним одговором. У акту сам известио управне власти о демонстрацијама против мене, о митингу и о усменом саопштењу делегације са митинга. Молио сам да ми се гарантује безбедност која се пружа сваком грађанину ФНРЈ, чак и онима који су због преступа по закону осуђени. Овај писмени акт лично су предали мој заменик Врањешевић и секретар Давидовић начелнику Савета Ирфану Карабеговићу. Обећао је да ће ствар проучити и дати одговор.

По подне истог дана Секретаријат је позвао проту Врањешевића, где му је Карабеговић вратио мој акт незаведен и усмено рекао да ми власт не може гарантовати безбедност. “Заштита се пружа појединцима кад им безбедност буде угрожена од појединаца, а овде је у питању воља народа изражена на митингу, против чега се ништа не може учинити. Тако реците Ви господину Костићу”, рекао је на крају проти Врањешевићу Карабеговић.

У међувремену стигао је и брзојав са одговором Његове Светости, да, по одлуци Синода, одмах кренем за Београд. То сам могао да учиним тек сутрадан 22. августа возом, који полази у девет и четврт увече из Бањалуке за Београд преко Добоја, а рок је истицао тек 23. августа пре подне.

На дан 22. августа тачно у девет часова увече кренуо сам колима за железничку станицу. Са мном су били прота Врањешевић и протођакон Илија Адамовић. Од саме епископије за нама су појурила разна лица – мушка и женска – вичући: “Хоћеш писмено; ево ти писмено; добићеш га од народа који те чека; доле брадоње; доле народни непријатељи и сарадници окупатора”.

Један се прилепио уз кола и псовао ми Бога, други псује крух, а трећи хлеб! Кочијаша су приморали да вози главном улицом поред хотела “Босна”. Ту је било мање света и чули су се ређи повици слични ранијим. Пред станицом је било нешто више света и чули су се чешћи повици и груби испади на мој рачун. Многи су почели да нам се приближавају. Како смо ушли у станицу и пошли ка излазу на перон, тискање је ‘било све веће, а повици са разних страна бучнији. Појавила се и милиција, неки у униформи, а неки пресвучени. Милицајци су око мене и проте Врањешевића правили ред, а затим су направили круг вичући: “Натраг, другови!”

Демонстранти су наваљивали са свих страна. Потискивали су нас док нас нису пребацили до вагона теретног воза, на којим су стајали демонстранти. Камилавку су ми оборили каменом и нестала је под ногама оних који су наваљивали на нас. Почела је да пада киша, и ја сам стајао пола сата гологлав на киши, изложен разним шиканирањима: пљували су ми у лице, покушавали су да ме вуку за браду, ударали ме по глави и телу парадајзом, шљунком са перона и каменицама. Нису штедели ни мога заменика, иако су се извињавали да то није намењено њему, већ мени. Неко од руководилаца из Комитета говорио је и позивао присутни народ да види владику Костића, народног непријатеља, који мора да напусти Бањалуку. Један подофицир стално ми се уносио у лице и говорио: “Ми смо материјалисти; верујемо само у материју, а не у бесмртност душе, како ви попови учите. Признај да је то бесмислица. Ти си сарађивао са окупатором, а нећеш са данашњим властима. Видиш, зато те народ тера. Признај да си погрешио, покај се!”

Други је викао: “Хајде, реци нешто овом народу, одржи један говор и признај да си издајник. Иначе, вади пасош, па иди из земље.”

С времена на време неки су се пробијали између кордона милицајаца и шутирали ме, неки су ме ударали рукама по слабинама, бутовима и леђима. Највише су ме гађали по откривеној глави парадајзом, шљунком и каменицама. Тежу озледу добио сам каменицом по глави изнад десног увета, где је расечена кожа, те је дуго успут крварило. Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перону и пао преко шине. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију. Ударце сам добијао, иако су ме бранили милицајци, али нисам приметио да су милицајци било кога од нападача ма и једном ударили, премда су стално викали: “Натраг, другови!”

Воз је био заустављен даље од станичног перона. Са поласком је закаснио више од 15 минута. Док су ме два милицајца водила ка возу, дотле су ме разна лица позади вукла за мантију, тако да сам се једва попео у воз. Умало ме са степеница вагона нису оборили на земљу.

Био сам извадио карту за другу класу, али, тобож није било места, те су ми нашли место у трећој класи. Путници су почели да протестују што су ме довели међу њих, да због мене “страдају” и они. Кроз отворени прозор неко је пружио руку, дохватио ме за десни рукав горње мантије и поцепао га. Кад је прозор затворен, каменицом су га споља разбили.

Иако су ме милицајци уверавали да су ми ствари убачене у вагон, оне су остале у Бањалуци, и ја сам допутовао без њих у Београд.

На две-три успутне станице улазили су у мој купе младићи и девојке, подсмевали ми се и вређали. Једна ученица, гледајући у мене, говорила је присутнима: “Видите колика му је брада! Срам га било! Издајник један. Колико ли је наших поклао на Дрини! Ех, овако би га клала!” завршила је, показујући десном руком као да у њој држи какав нож или мач.

Воз којим сам путовао стигао је у Београд 23. августа око седам и ио часова изјутра. Члановима Светог архијерејског синода показао сам своје ране, крв, исцепану пелерину и мантију и усмено им испричао све што овде писмено подносим Светом архијерејском синоду. С тога мислим да није потребно да подносим било какав лекарски извештај или уверење о мојим повредама.

За овакав поступак према мени нисам дао месним партијским и фронтовским руководиоцима никакав повод. Од мог повратка у Бањалуку, где сам остао два месеца, нисам ишао нигде ван Бањалуке, нити сам кога од свештеника позвао на одговорност ако је члан свештеничког Удружења, нити сам, пак, писмено ни усмено објашњавао нови Закон о верским заједницама, нити има трунке истине у дописима разних новинара по дневним листовима, који сервирају очигледне неистине, без обзира на морал новинара, који их обавезује да само проверену истину износе на јавност. Оно што се десило са мном на железничкој станици у Бањалуци личи на линч Црнаца у неким земљама, о чему читамо по разним новинама и романима, а из хришћанских списа првих векова хришћанства читамо да се тако поступало и према хришћанима у разним земљама и градовима. Оно што се мени десило у Бањалуци 22. августа 1953. године превазилази линч Црнаца и испаде против хришћана првих векова хришћанства, јер се дешава у културном, напредном и посвећеном двадесетом веку у Југославији, демократској земљи са најнапреднијим законодавством у свету.

Молим Свети архијерејски синод за интервенцију код надлежних државних власти да се кривци за овај догађај узму на одговорност и да се убудуће овакви испади спрече, јер су и многи свештеници изложени сличним непријатностима, а мени да се омогући повратак у Бањалуку, како бих отуда могао да отправљам своју редовну дужност у епархији, која је толико много страдала у последњем рату.”

Свети архијерејски синод је Савезном извршном већу упутио једну представку, у којој се изражава жаљење и протест због тих немилих догађаја, уз молбу СИВу да се убудуће слично не понови. Предајући представку г. Радосављевићу, председнику Савезне верске комисије, која је за свој рад била одговорна лично Јосипу Брозу Титу, Патријарх је рекао; “Да је до пре извесног времена на терену био мир и није било повода ни за какве жалбе од стране црквених власти и органа, а да је сада друкчије. Затим је навео, поред напада на архијереје, и нападе на извесна свештена лица. Поменуо је случајеве напада у Моштаници, Брчком и другим местима, одакле су и свештеници протерани. Рскао је да ће Свети архијерејски синод ове случајеве посебним актом доставити СИВ-у. “Признајем” – каже Његова Светост – “да нам је тешко и незгодно што смо принуђени да се обраћамо оваквим интервенцијама, али нас прилике нагоне на то. У Босни је настао читав талас прогањања свештеника. На жалост, само Срба свештеника. Тога нема ни против муслимана, ни против католика.”

Иначе, морам рећи да је ова Савезна верска комисија желела знати све шта се у Цркви дешава, или боље речено, желела је да се ништа не дешава без њенога знања. Тако, рецимо, када је 1947. године изабранДамаскин (Грданички) за Митрополита загребачког, ова Комисија је била више него изненађена. Одмах су известили Броза, који је послао свог шефа кабинета Љубодрага Ђурића да убеди Патријарха Гаврила (Дожића) да ову саборску одлуку повуче и изаберу неког другог. Ђурић је патријарху пренео Брозове “поздраве” и замерку што се Сабор није консултовао са властима око избора Дамаскина кога, наводно Загреб неће прихватити. Патријарх га је лепо саслушао, а онда буквално истерао из зграде Патријаршије. Броз, упоран у својој намери не одустаје, већ шаље Александра Ранковића, али и овај пролази попут Ђурића.

Видевши да код патријарха нема попуштања, онда је Броз, преко Комисије, одлучио да митрополиту Дамаскину лично запрети “да ни по коју цену не иде у Загреб”.

Међутим, митрополит се није дао уплашити, већ је храбро одговорио да је “за њега одлука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве и реч патријарха Гаврила Закон. Те да ће је извршити па макар не остао жив.”

Кад се ово зна, онда је јасно зашто су му у Пакрацу припремили онакав “дочек” (гађан јајима, парадајзом, тучен песницама и шамаран) и зашто су га малтретирали и спречавали да преузме дужност у Загребу.

Дакле, ова Комисија је будно пазила на Српску православну цркву, строго водећи рачуна о сваком кораку њених свештенослужитеља. Зато је и малом детету јасно да је премлаћивање митрополита Нектарија и владике Василија било по њиховом допуштењу, односно предлогу.

Наравно, председник ове комисије Добривоје Радосављевић, приликом посете српског патријарха, у вези овог случаја, глумио је, када је рекао како му је “жао због тога и да они, наводно, никада нису за физичко обрачунавање нити га сматрају својим методама. Зато, и оба ова случаја: у Тузли и Бањалуци, каже Радосављевић, тј. случајеве Његовог Високопреосвештенства митрополита г. Нектарија и Његовог Преосвештенства епископа г. Василија, треба погледати у склопу и других околности. То све није дошло из ведра неба, закључује он. Грађани су били изазвани нелојалним поступцима према данашњици и њиховим ставом по питању свештеничког Удружења. Међутим, ми смо ипак наредили истрагу поводом тих случајева у ономе где се изашло из оквира закона. Но, такви случајеви не могу се избећи ако се и с друге стране не учини што је потребно да до тога не дође. Они нису протерани од власти, те могу да се врате и треба да се врате. Али, пожељно је да се с њиховим повратком мало причека, да се то не би схватило као изазивање и да се избегну догађаји који су непожељни. И са друге стране треба да се да гаранција да се неће употребљавати Црква у политичке сврхе. Све те догађаје треба повезати с оним како су они настали. Пре седнице Светог архијерејског сабора тако нешто није се дешавало. На последњем заседању нешто се променило и изазвало ово. Као да се преко ноћи преокренуло.”

Из ових речи се види да је г. Радосављевић о свему “на време” био упознат. У ствари, из самог извештаја Савезне верске комисије из 1954. године, а који је настао “вредним” радом полицијских доушника каже се: “Епископат СПЦ на овогодишњем Сабору био је подељен углавном у две групе. Једну мању групу сачињавало је неколико млађих епископа око Патријарха Викентија, који су још од почетка припрема за Сабор и у току читавог рада Сабора изражавали жељу и спремност за сарадњу са државом и за позитивно решење питања за која је држава заинтересована (укључујући питање признавања правила свештеничког Удружења и питање цркве у Македонији)”

Међутим, да ова њихова констатација не би створила погрешну слику да је Патријарх Викентије био “њихов човек” морам рећи, да то, сагледавајући свеукупан његов рад и понашање, уопште не стоји. Дакле, он јесте сарађивао са властима, али не на штету Цркве, већ увек тражећи најбоља и најбезболнија решења, “купујући време”, и у неравноправним условима супростављајући се Брозу и његовим сатанистичким следбеницима. Ово потврђује и сама чињеница да, и поред свих притисака, није учинио значајне уступке властодршцима, ни у погледу Свештеничког удружења, а ни Македонске цркве. Једноставно, његово искуство омогућило му је да брод наше Цркве успешно и без великих последица проведе кроз тако бурно време. Зато се за њега слободно може рећи да је припадао оној другој групи, која је, по извештају УДБЕ-е, сачињавала већину епископата чије је најактивније језгро, било састављено од најхрабријих епископа (Арсенија Брадваревића, Василија Костића, Симеона Станковића, Нектарија Круља, Емилијана Пиперковића, Јована Илића и Макарија Ђорђевића) који су напросто диктирали радом Сабора.

За тај део епископата се, у извештају каже “да се од почетка упорно припремао да и на овом Сабору – као и на ранијем – пође својим старим путем: линијом демонстрирања, продуживања опозиционог става према држави, каквог су јавно манифестовали на прошлогодишњем Сабору.”

Епископа Василија Удба у свом извештају назива најнегативнијим у току рада Сабора. “Он је, кажу, просто био покретач, мобилизатор те групе најреакционарнијих. Неуморно је ишао од једног до другог епископа, повезивао их и мобилисао кад треба и свуда давао своја мишљења. Он је припремао за ову групу разне предлоге – као на пример онај о измени пословника Сабора, затим нацрт одлуке о непризнавању правила Удружења, као и предлог да прогурају важнија питања док још Арсеније није отишао,” итд.

“Своју мржњу према поретку, каже се даље у извештају, Василије је особито манифестовао злурадим смехом у моменту кад је отказан пријем у Патријаршији при завршетку Сабора, коме су требали присуствоватн високи државни руководиоци. Он није жалио ићи од једног до другог епископа, кличући: “Муштулук”.

По активности и утицају у реакционарном епископату сличну улогу у току Сабора играо је Нектарије (Круљ) с том разликом што јс био ауторитативнији. Он је био један од центара око кога су се окупљали најреакционарнији епископи ради договора и планова за наступање у Сабору. Његова функција председника Законодавног одбора доприносила је таквој његовој улози. Био је сталоженији, промишљенији и у неким питањима одмеренији, те му је и то “подизало цену”. Но, био је као и Василије и остали за бескомпромисност у свим питањима, која су се тицала односа према држави. С његовим благословом разрађивани су готово сви ставови о иступањима на Сабору, о држању које треба заузети. Био је исто тако циничан према Патријарху и позитивнијим епископима, као Василије и остали. Са особитом мржњом је говорио о свештеничком удружењу.

Чак су и новине, као нпр. “Фронт слободе”, јавно почеле да пишу: “Митрополит Нектарије не мирује, он прикривено непријатељски ради, одвраћа и забрањује свештеницима да постану чланови Удружења. Доношење Закона о правном положају верских заједница он тумачи и изврће онако како би тумачили наши највећи непријатељи”.

Лист “Ослобођење” доноси следеће: “Митрополит Нектарије Круљ заједно са бањалучким владиком Василијем Костићем у последње време постаје једна од главних сметњи за сређивање односа између Српске православне цркве и државе. Он се у Светом архијерејском синоду одлучно супротставио доношењу Закона о правном положају верских заједница, нападајући у исто време народне свештенике Смиљанића и Зечевића због њиховог залагања, за очување свештеничког Удружења.”

Имајући све ово на уму онда нам је јасно зашто се председник верске комисије г. Радослављевић према патријарху и члановима Светог архијерејског синода овако понашао.

Епископа Василија (Костића) је Свети архијерејски сабор 1961. године, изабрао за епископа жичког, где су комунисти поново насрнули на њега. Прогонили су га, провоцирали, а 1971. године и ухапсили. Извели су га на суд и осудили на прекршајну казну коју је издржао у краљевачком затвору.

Интересантан је податак да је адвокат, епископа Василија, Радисав Целић, 1990. године, дакле после епископове смрти, поднео судији за прекршаје Горњег Милановца предлог за понављање прекршајног поступка, дајући аргументе да је то што је рекао Владика 3. октобра 1971. године “Да Срби требају да уведу химну Боже правде, да учитељи не треба да бране деци да долазе у цркву и да у школе треба вратити Светога Саву” – све тачно. На жалост од судије за прекршаје Горњег Милановца никада није добио одговор.

ПРОТОЈЕРЕЈ САВО Б. ЈОВИЋ
УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ (1639-1671) МИТРОПОЛИТ ХЕРЦЕГОВАЧКИ

Василије Острошки (на крштењу Стојан Јовановић) рођен је 28. децембра 1610. године, у сиромашној породици, од оца Петра и мајке Анастасије, у селу Мркоњић, Попово поље, Херцеговина. Од детињства је био испуњен љубављу према Цркви, а одликовао се и неопходним врлинама: смиреношћу и озбиљношћу. Ради школовања, родитељи су га одвели у најближи манастир Завала (игуман тог манастира био је његов стриц Серафим), где се учио мудростима Светог Писма и Светих Отаца Цркве. Када је одрастао, отишао је уманастир Тврдош (седиште Требињске Епархије, која је основана у време обнове Пећке Патријаршије, од стране ПатријархаМакарија Соколовића, 1557-1574), где је још више заволео монашки живот и на крају примио монашки чин (име Василије добио је поВасилију Великом).

После примања ђаконског и свештеничког чина, Василије одлази у Црну Гору, код тадашњег Митрополитацетињског Мардарија, али убрзо долази до неслагања међу њима, због тога што је Мардарије био попустљив према унијатској пропаганди латинских јеретикакоју су по налогу архијеретика из Рима, проводили језуити. Како је отац Василије упорно скретао пажњу Митрополиту Мардарију на опасност и погубност јеретичке пропаганде, покушавајући да му укаже како би проблем требало решавати, Митрополит, који није делио његову забринутост, временом почиње да шири неистине о њему. Народ, већ придобијен љубављу и бригом оца Василија, на то реагује прозвавши свог пастира – ревнитељем Православља.

Због неслагања са немарношћу Митрополита Мардарија, Василије се враћа у манастир Тврдош, где наставља да узноси топлемолитве Богу и светитељима за спасење свога народа. Вративши се у Тврдош, кроз молитву и ревновање за народ, отац Василије се саживео са народом уморним од мухамеданског угњетавања. У тешким друштвеним околностима, сада већ са чином Архимандрита, обилазио је херцеговачка села, личним примером и ватреним сведочењем ширећи Христово Јеванђеље. Чувен широм земље, од мухамеданаца добија надимак „народни богомољац“, док су му потурице прижељкивале смрт.

Будући да му је претила опасност од мухамеданаца, Василије креће на пут за Православну Русију, одакле се вратио са прегрштом Црквених књига, свештених одежди и новцем који је раздељивао осиромашеним црквама и народу, оснивајући нове народне школе у околини. Убрзо опет креће на пут и одлази на Свету Гору, до које је стигао задржавајући се успут у манастирима Морачи, Ђурђевим Ступовима и у Пећи. На Светој Гори се задржава годину дана, највећи део времена проводећи у манастиру Хиландар. Враћајући се у Србију, Василије свраћа код пећког Патријарха Пајсија Јањевца (1614-1647), који га хиротонише за Епископа (1638) и поставља заМитрополита требињског, са седиштем у манастиру Тврдошу. Без обзира на опасности, он путује по Епархији и са великим пожртвовањем врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду била је молитва, са којом је још тада чинио чудесна дела.

Манастир Острог

Али, стање под мухамеданцима било је све теже. У то време, од њихове злочиначке руке пострада Митрополитисточно-херцеговачки Пајсије, а тадашњи српски Патријарх у Пећи Гаврило Рајић (1648-1656) постави ЕпископаВасилија за Митрополитаове упражњене Епархије (о томе је Патријарх написао Грамату, 27. новембра 1651. године, у манастиру Грачаница), са седиштем у Оногошту (данашњи Никшић). Одавде је Митрополит Василије био принуђен да се удаљи, опет због смртне опасности која му је претила од мухамеданаца. Тако је нашао најпре једно скровити место у Пјешивцима, под планином Загарачом, али му старији људи из околине саветоваше да пређе у манастир Острог. О Острогу је светитељ већ био чуо и знао за његове подвижнике, особито за врлинскогигумана острошког, преподобног старца Исаију.

Дошавши у свети манастир Острог, Свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Одатле је, живећи испоснички, управљао Митрополијом пуних 15 година. Ту је Василије настојао да окупи монахе и подвижнике, са којима је обновио цркву Ваведења Пресвете Богородице, а подигао је ицркву Часног и Животворног крста у Острошкој стени. Једном речи, Митрополит Василије је настојао да се Острошка пећина претвори у прави манастир. Острог је у то време био и стециште бораца против мухамеданског зулума. Ту је често долазио и Бајо Николић Пивљанин.

Пошто је у Острогу провео 15 година, Св. Василије се упокојио 29. априла 1671. године, у својој келији изнад острошке испоснице, коју је у том часу обасјала необична светлост. Из стене поред које се упокојио, упркос томе што је била без имало земље, израсла је винова лоза. Одмах по упокојењу, на гробу светитеља дешавала су се многобројна чуда, која и данас не престају (због тога је и назван Св. Василије Острошки Чудотворац). Седам година по упокојењу, Свети Василије се три пута у сну јавио настојатељуманастира Светог Апостола Луке код Никшића, игуману Рафаилу, након чега му је отворен гроб. Пронађено је светитељевонетрулежно тело, које је замирисало на босиљак. Пренето је у цркву Ваведења Пресвете Богородице на Острогу, где и данас почива и где га целивају бројни поклоници.

Његове свете мошти су неколико пута премештане и сакриване, од мухамеданаца и других непријатеља. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори.Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира покрај реке Зете. Иако је река плавила то почивалиште светог, вода која је плавила земљиште није се дотакла ни ковчега ни тела. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су манастир од мухамеданаца. Када су најзад, уз помоћ Светог Василија, одбили нападе, отслужили су благодарење Богу,Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собомСветитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрајмоштију Светог Петра Цетињског. Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године , када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од мухамеданаца, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут су моштисклањане из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године. 1942. године, приликом бомбардовања Острога, монаси су из страха да гранате не поруше цркву у којој Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени, иза манастирских конака. Гранате су падале око манастира, али му никакву штету нису нанеле.

Службу и житије Светитељу саставио је један од поклоника, последњи Патријарх српски у Пећи, Василије Бркић – Јовановић (1763-1765. године, упокојио се 1772. године) који се беше склонио у Острог од мухамеданског прогона. Акатист Светитељу је 1947. године, саставио презвитер Василије, боравећи покрај свечевог кивота.

Поштовање нашег народа према овом Божијем угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројниххрамова у земљи и иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту – Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког; у цркви Св. цараКонстантина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор.

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

АТАНАСИЈЕ (ЉУБОЈЕВИЋ) МИТРОПОЛИТ ДАБРО-БОСАНСКИ (1681-1688)

Овај заслужни јерарх Српске цркве родио се године 1630. године у Поповом пољу у Херцеговини. Од 1681. године до 1688. године заузима положај митрополита дабробосанског. Још прије Сеобе патријарх Арсеније  повјерио му је православне Србе у Поуњу, Лици, крбави и сјеверној Далмацији. У великом рату који је почео 1883. године и митрополит Атанасије помаже устанак Српског народа у Босни против Турака. Када се окренула ратна срећа с народом напушта Босну. Са неколико десетина породица одлази у Далмацију, смијешта се у Равним Котарима, под заштитом млатачких власти. Карловачким миром Лика је припала Аустрији. Сада за митрополита Атанасија почињу тешки дани. По ослобођењу Лике испод турске власти цар Леополд Лику и Крбаву ставља под духовну власт сењског бискупа. Одмах послије тога сењски бискуп из Рима добива наслов“апостолског легата за Лику“. Сењски бискуп Себастијан Главинић сматра да марчански унијатски унијатски епископ треба да буде и његов викар за хришћане источног обреда у Лици. Митрополит Атанасије осијећа да му је незгодно и недовољно ефикасно управљање црквом из Далмације, па свим силама покушава да пријеђе у Лику. За бискупа је Атанасије је шизматик. Назива га још и „вуком немилим“. Атанасије са 80 породица долази у Медак. Народ остаје у Лици али је митрополит Атанасије протјеран. Патријарх Арсеније заузима се за владику Атанасија али не успијева. Када је године 1695. године цар поново потврдио раније дате привилегије као и листу архијереја, Атанасија нема на списку. Ипак те године он прелази из Далмације у Медак. Ту га посијећује и сењски бискуп Себастијан Главинић. Бискупа је пратио каноник Мартин Брајковић. Бискуп Главинић захтијева од Атанасија да напусти Лику. Он изјављује да ће се жалити цару. Цар му није помогао, па се те исте године сели у Банију која је била под врховном командом хрватског бана. Близу костајнице подиже своје ново сједиште-манастир Комоговину. Ипак успијева да исте те године добије царску потврду као епископ костајничко-зринопољски за Србе између Уне и Купе. Крајишке власти називају га владиком „Рашана“. У једном посебном документу бан Адам Баћан назива га владиком „влаха“ или Рашана.

Из Комоговине владика Атанасије одлазио је тајно у Лику, али није се могао задржавати. Године 1700. стражарно је протјеран из Лике. Он одлази у Карлобаг на млетачку територију. Ту прима представнике свештенства и народа из Лике, храбри их и даје упуства за борбу ради стваривања њихових права. Године 1701. у Лици око Госпића дошло је до побуне поводом завођења цивилне администрације. Атанасије је оптужен Бечу као виновник побуне. Године 1703. аустријске власти доносе одлуку да се владика Атанасије за свагда протера са територије Аустрије.

Године 1704. у Угарској је дошло до такозване Ракоцијеве буне. Патријарх Арсеније користи насталу ситуацију па се 1706. године обраћа новом цару Јосифу I са захтевом да се патријархова врховна власт протегне и на Горњу крајину. И поред противљења црквених власти године 1707. ратни савјет извјештава владику Атанасија да је од цара добио потврду за епископа личко-крбавског и зринопољског.

Тако је владика Атанасије успио да послије вишегодишњег прогањања и малтретирања добије царску потврду. Али у Бечу напрасно умире патријарх Арсеније. Патријархова смрт тешко је одјекнула како у Крајини тако и свуда у пречанским крајевима. Владика Исаија Ђаковић привременно преузима црквену управу и ради на сазивању новог црквенонародног сабора ради избора новог црквеног поглавара. Беч остаје при одлуци да на црквенонародни сабор не дође нико из оба генералата. Узалуд владика Атанасије чека позив. Али он се не збуњује. Сазива скупштину представника свештенства и народа која одређује делегате за сабор. Када није добио очекивани позив, он по цичи зиме одлази у пратњи двојице калуђера одлази у Крушедол. Царски изасланик лијепо прима Атанасија али изјављује жаљење што се толико мучио када би се и без њега могао изабрати нови црквени поглавар. Царев изасланик отворено изјављује Атанасију да нема шта да чека , да му не припада мјесто у сабору, пошто се црквени поглавар бира за оне Србе који су се преселили под Арсенијем III. Владика изјављује да и код њега таквих Срба има доста и показа изасланику пуномићја од народа и свештенства. Стари владика морално побиједи царевог изасланика, па је узео учешћа на Крушедолском сабору године 1708.

На крушедолски сабор са владиком Атанасијем из Епархије још су били делегирани прота Кузман, свештеник Дамјан и гомирски јеромонах Данило Љуботина, који ће касније наследити владику Атанасија на владичанској катедри. Владика је имао пуномоћ народа цијеле Горње крајине , „свих великих и малих људи“. Пуномоћ је потписало петнаест лица, седам свештеника, шест кнезова и два градска заповједника „поркулаба“.

Својом побједом на Крушедолскомсабору владика Атанасије учинио је непроцијењиве услуге цркви и народу. Горња крајина црквено је прикључена Карловачкој митрополији, што је било од пресудног значаја за опстанак Српске православне цркве у овим крајевима. Иако у дубокој старости, владика Атанасије и послије Крушедолског сабора наставља са организацијом цркве. Борави у Комоговини, Медку и Плашком. Већ је био одредио Плашки за своје треће сједиште, те је у једној кули на брегу изнад ријеке Дредуље уредио своје боравиште. Доживио је изненадну смрт још двојице црквених поглавара, Исаије Ђаковића и његовог насљедника Софронија Подгоричанина. Своје уморне очи склопио је средином децембра 1712. године у дубокој старости од близу 90 година. Нажалост не зна му се гроб. Вјероватно да је умро и сахрањен у Медку. Тада  у Медку није постојала црква на данашњем мјесту па је вјероватно градњом цркве на новом мјесту у оним тешким временима његов гроб заборављен.

Послије смрти владике Атанасија на црквеном сабору 1713. године Епархија је подијељена на двије епархије, карловачко-сењско-приморску и костајничко-зринопољску. Прва је обухватала подручје од ријеке Глине до Косиња преко Велебита до мора. Друга подручје с десне стране Глине све до Купе и Саве. Године 1749. извршена је промјена те је Лика са Крбавом припала карловачко-сењско-приморском владичанству а костајничко-зринопољском припојен је дио тако званог Сјеверног владичанства које је основано 1734. године и убрзо укинуто. Године 1771. укинуто је костајничко-зринопољско владичанство и од тада читаво подручје Горње крајине припада Епархији горњокарловачкој.

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

ЕПИСКОП ХВОСТАНСКИ ВАРНАВА (НАСТИЋ)

Викарног Епископа хвостанског Варнаву (Настића), који је био на испомоћи Митрополиту дабро-босанском Нектарију (Круљу), је судско веће у Сарајеву, чији је председник био Машан Радоњић (дакле Србин по рођењу), осудило на једанаест година затвора. И поред тога, што се о њему, не само међу Србима, већ и мећу римокатолицима и муслиманима у Сарајеву, причало „да је био човек светог живота“, комунисти су му ставили на душу да је „починио злочин издаје, те слабљења војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње“.

Једна „савесна“ жена Јефта Урошевић, кројачица из Сарајева, на суђењу је изјавила „да је Владика, у црквеним проповједима, говорио против петогодишњег плана, затим, да у нашој земљи нема демократије, да је вера угрожена и да народ живи у великој биједи“.

Није им било доста што су га оптужили да је дражиновац и велики националиста, већ су, да би оптужница имала што већу тежину, додали и да се, наводно, у Сарајеву састајао са вођом усташко-крижарских бандита Иваном Чондрићем ради договара о рушењу и преузимању власти. Наравно, врхунац ове клеветничке и измишљене оптужбе је тврдња да је Епископ Варнава „активно радио, не само на обарању народне власти, већ и на организовању дочека империјалиста у нашу земљу тиме што је своје пријатеље учио енглески језик, (знали су да је владика рођен у Америци), како би били спремни за дочек страних поробљивача“.

Навешћу овде само један део са тог суђења из кога се јасно види његово храбро и јуначко држање. На питање јавног тужиоца Чеда Мијовића: „Значи Војиславе, (крштено име Епископа Варнаве) да је за вас и друг Тито аналфабета“ владика одговара: „Јесте и он и сви други, који неће да знају ова три слова, БОГ, аналфабете су“. А када га Мијовић пита, да ли је рекао: „да су полицајци који носе пендрек и хапсе баксузи, а не свештеници који носе крст“, одговорио је: „Јесам, и више од тога сам говорио. Црква није васпитавала оне мангупе да вичу за свештеницима ‘баксуз’, него комунисти“.

На крају претреса је неустрашиво одбрусио судском већу: „Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико свештеника осуђено, јер то су и Турци и усташе и Немци чинили“.

После истражног затвора, где је боравио у мрачном, мемљивом и влажном подруму једне куће у Сарајеву, изрекли су му једанаестогодишњу робију и одмах га упутили у зенички казамат где је већином боравио у другом павиљону, злогласној стаклари.

На све њихове свирепости и муке одговарао је певањем тропара и молитвом, што је обезбожене стражаре доводило до лудила. Видевши да је Владика био веома омиљен међу осуђеницима, затворска управа је предложила Правосуђу Босне н Херцеговине да га склони у неки други затвор. Ови су то једва дочекали и, 1949. године, шаљу решење којим се владика премешта у Сремску Митровицу.

На затворској капији су их, по двојицу, повезали, жицом (Владика је био у пару са једним римокатоличким жупником), а затим одвели до железничке станице и потрпали у вагон.

Дошавши у Сремску Митровицу, уместо да их предају затворској управи, они су њихов вагон одвојили од композиције и оставили на споредном колосеку. Негде иза поноћи, не верујем да је било случајно јер код њих је зло ретко било непланирано, једна локомотива при пуној брзини је ударила у тај вагон са осуђеницима. Само их је једанаест преживело ову несрећу.

Епископ Варнава је од силине удара, заједно са жупником, испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку, док је жупник на месту остао мртав.

Да је ова несрећа била дело неког болесног ума, говори и понашање саме полиције, која је свим силама забрањивала окупљеном народу да поломљеним и унесрећеним људима пружи помоћ. Болни јауци били су све слабији, док пред зору нису сасвим престали. Чак им ни лекари нису смели да приђу све док нису стигли ознаши и превезли их до сремско-митровачке болнице. И таман кад се Епископ Варнава налазио на операционом столу, они су се предомислели, или им је неко виши наредио, упали унутра и забранили лекарима даљи рад. Заједно са осталим осуђеницима су га стрпали на камион и повезле у затворску болницу. Ишли су таквом брзеном као да су на камиону биле вреће кромпира, а не поломљени и унесрећени људи. Двојица осуђеника су умрла у камиону на путу од болнице до затвора.

Владику су касније поново, коњском запрегом, превезли у градску болницу, где је остао неколико месеци. Установивши да су га упропастили, пребацили су га у Београд, а онда у манастир Ваведење где је остао да лежи годину дана. Затим је кратко време (70 дана) провео у Патријаршији, одакле га УДБа, због тога што су га овде многи верници посећивали, премешта у манастир Крушедол. Непрестано је био под стражом која га је чувала, и за коју је он, у својој доброти, увек говорио да се врло коректно понашала. Међутим, ови стражари су извештавали надлежне, не само о његовом понашању, већ и о онима који су га посећивали. Па пошто се број посетилаца из дана у дан и овде повећавао, они су га преместили у манастир Гомионицу, Епархија бањалучка, рачунајући да ће тамо успети да га потпуно изолују. На позив и заузимање епископа сремског Макарија, поново је враћен у манастир Крушедол, одакле га удбаши, 1963. године, селе у манастир Беочин, у коме је убрзо, под врло сумњивим околностима, и умро, 12. новембра 1964. године, у педесетој години живота. Сахрањен је у цркви манастира Беочина.

И на крају треба рећи да је овај смерни служитељ и одани сведок Христа Васкрслога, чији је живот крунисан мучеништвом, не једанаест, колико је гласила комунистичка пресуда, већ седамнаест година провео у неслободи.

Протојереј Саво Б. Јовић

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

СВ. ПЕТАР (ЗИМОЊИЋ) МИТРОПОЛИТ ДАБРО-БОСАНСКИ (1920-1941)

Митрополит дабро-босански Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забележена као “Невесињска пушка”. Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима, после чега је именован за суплента, а наредне, 1895. године, за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 8. септембра 1895. године. На дужности професора богословије остао је до 20. јуна 1895. године када је прешао на дужност конзисторијалног саветника у Сарајеву. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких епископа устоличен је 27. маја исте године. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабро-босанског.

Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки епископ унео у Херцеговину дух мира и утехе за србски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота те је и на тај начин стекао велику подршку србског народа. Његов долазак у Србску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом србског православног народа. Био је Архијереј Србске Цркве у времену када је римокатоличка црква појачала прозелитизам у тим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утеху за србски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве I степена, Белим орлом II реда и Карађорђевом звездом.

Други светски рат га је затекао на дужности дабро-босанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево.

Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима: “Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту”.

Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао:

“Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком?” и нагласио је да би га због таквог става требало убити.

Митрополит Петар му је на то одговорио:

“Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот!”

Митрополит је, с обзиром да је тумач лоше превео његов одговор немачком официру, поновио одговор на чистом немачком језику што је Немце изненадило. Они су после кратког времена напустили Митрополију не извршивши претрес.

Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност.

Митрополит му је на то одговорио:

“Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!”

Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године.

Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао:

“Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама”.

Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима.

Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у “равнатељство” ради саслушања. У “равнатељству” је задржан три дана.

Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб.

У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора.

У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац.

У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле.

Митрополит Петар је у тешким данима србске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио.

Епископ др Атанасије Јевтић, наследник митрополита Петра Мученика на трону захумско-херцеговачких епископа, у својој књизи “Српска Црква у Другом светском рату” навео је да је Свети Архијерејски Синод СПЦ својом представком број 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, а потом и од Министра правде да се путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово Високопреосвештенство Митрополит дабро-босански Господин Петар Зимоњић и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава Трлајић. Дана 20. септембра 1941. године под бројем 2015 упућена је представка Фелдкомандантури бр. 599 у Београду којом је такође тражено да се Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације.

Под бројем 322 од 17. фебруара 1941. године достављена је путем Претседништва владе представка Светог Архијерејског Синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабро-босанског Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да се заузму за што скорије избављење представника Српске Цркве.

Претседништво Министарског савета Обр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило је да је штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да се на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да се други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити.

Свети Архијерејски Синод се и после тога у више махова интересовао за њихову судбину али без икаквог успеха (В. Бр. 322 и Пов. бр. 425 из 1942. године).

После завршетка Другог светског рата, сазнала се права истина о страдању и великом мучеништву митрополита Петра Зимоњића.

Аутор: Велибор Џомић

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

СВ. ПЛАТОН (ЈОВАНОВИЋ) ЕПИСКОП БАЊАЛУЧКИ (1939-1941)

Епископ бањалучки Платон Јовановић је рођен 29. септембра 1874. године у Београду. На крштењу је добио име Миливоје. Фамилија му је пореклом из Херцеговине, а отац му је био официр српске војске. Основну школу и гимназију је учио у Врању и Нишу. Богословију је завршио 1896. године у Београду. Монашки чин је примио 1895. године као ученик трећег разреда богословије. Године 1896. кренуо је на Духовну академију у Русију. Митрополит србски Михаило га је поставио за сабрата Српског подворја у Москви. Духовну академију је уписао школске 1897/98. године у Москви, а успешно је завршио 1901. године добивши степен кандидата богословских наука. Његов успешно обрађени и одбрањени дипломски рад је носио наслов: “Уређење Српске Цркве за време цара Душана”. Исте године вратио се у Србију и ставио на расположење својој Цркви.

Митрополит Димитрије га је произвео у чин синђела и поставио на дужност старешине манастира Рајиновца код Гроцке. Одатле је 17. октобра 1902. године указом краља Александра Обреновића постао суплент за веронауку у Првој београдској гимназији. Наредне године је прешао у алексиначку Учитељску школу, где је остао скоро четири године. Из Алексинца се вратио у Београд. У Београду је до 1919. године, када је пензионисан, радио као професор веронауке.

Свети Архијерејски Синод СПЦ га је као пензионисаног професора поставио за управника Монашке школе, а неко време и за старешину манастира Раковице. Касније је изабран за старешину манастира Крушедола.

Епископ Платон је доста радио на списатељском плану. Написао је монографију “Српско подворје у Москви”. У Јагодини је штампао философско-теолошку расправу “Наука и религија”. Објавио је доста чланака у црквеној и световној штампи. Пре Првог светског рата био је уредник “Гласника православне Цркве у Краљевини Србији”, а потом и уредник патријаршијског “Гласника”.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је у јуну 1936. године изабрао за викарног епископа српског патријарха са титулом епископа моравичког. Хиротонисао га патријарх србски Варнава са митрополитом загребачким Доситејем, руским митрополитом Анастасијем, епископима бачким Иринејом, сремским Савом и бостонским (руским) Макаријем. Хиротонија је извршена 4. октобра 1936. године у Сремским Карловцима.

Владика Платон је био велики борац противу Конкордата и храбри учесник “Крваве литије” 19. јула 1937. године у Београду.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1938. године изабрао за епископа охридско-битољског. Изабран је 22. јуна, а устоличен 4. септембра 1938. године у Битољу. Епископ Платон није дуго остао у Битољу. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 8. децембра 1939. године изабрао за епископа бањалучког.

Други светски рат га је затекао на дужности епископа бањалучког. Др Љубомир Дурковић-Јакшић је у току Другог светског рата, на вест о мученичкој смрти епископа Платона, написао књигу “Платон Јовановић – епископ бањалучки”. Он је у књизи обрадио целокупну биографију и сведочанства везана за смрт епископа Платона. У ХyYYY-ом поглављу под насловом “Мученичка смрт” говори се о страдању епископа Платона. Наредне редове, као најтачније податке о смрти епископа Платона, преносимо из поменуте књиге доктора Љубомира Дурковића – Јакшића.

“… Уочи 6. априла 1941. године Платон је кренуо у Београд. Тамо је стигао када је већ рат отпочео. Том приликом једва је живу главу изнео и преко Ужица и Сарајева повратио се у Бањалуку. По доласку осећао се смрвљен, болестан и очајан. Када су Немци ушли у Бањалуку и запосели Епископију, оставили су му једно одељење зграде са четири собе. Ту су га, у тим тешким данима, окруживали његови највернији сарадници, чланови Бањалучког духовног суда.

Када је објављена наредба, према којој су морали сви Србијанци да напусте “хрватско” тло, Платон се одмах решио да не одлази. Овога мишљења били су и Платонови сарадници: прота Јова Давидовић, судски тужилац, прота Петар Рађеновић, судија, Сава Рађеновић, архијерејски заменик, и Бранимир Давидовић, секретар суда. У заједници са њима Платон се решио да гине за православље. Његова готовост да издржи до краја, била је и њихова. Они су се споразумели, да ако случајно епископа Платона прогнају силом, онда да они сви иду на парохије у народ.

У недељу 27. априла прота Давидовић сазнао је да ће прота Мачкић бити наименован некаквим управитељем Бањалучке епархије. Наименовање је имало да дође од усташког стожера. И заиста у уторак (29. априла) прота Давидовић је донео епископу Платону “Хрватску крајину” у којој је била нотица о Мачкићевом постављењу за повереника Усташког стожера за послове Бањалучке епархије. Платон се љутио, кад је то чуо, и чудио се како је то могло бити без његовог претходног одобрења, рекавши да га је Мачкић ставио пред готов чин. У томе је пристигао акт од стожерника. У акту се препоручивало епископу Платону да Мачкића постави за архијерејског заменика, а уз акт је био прикључен декрет о Мачкићевом наименовању за повереника за послове Бањалучке епархије. Том приликом епископ Платон је рекао члановима суда, који су били присутни, како му је бањалучки бискуп поручио да се она наредба о исељавању Србијанаца не може односити на њега као црквеног великодостојника. Тада је било говора и о садржају одговора, који је требао епископ Платон да упути стожернику. На крају саветовања прота Јово Давидовић и прота Петар Рађеновић добили су дужност да заједнички редигују писмо. Чланови суда су, том приликом, предлагали, да се донесе одлука о Мачкићевом смењивању са положаја намесника и о стављању забране свештенодејства. Епископ Платон није примио овај предлог, већ је предложио да се Мачкић позове и да пред њима писмено изјави, да се не прима неканонског звања.

Сутра дан (30. априла) док се код епископа Платона вршила последња коректура одговора, у присуству проте Јове Давидовића, проте Петра Рађеновића, секретара Бранимира Давидовића и ђакона Илије Адамовића, дошао је Мачкић. Секретар је водио записник. Епископ Платон је том приликом предочио Мачкићу да је његово постављење незаконито и да га се он као свештеник не сме примити, па га је позвао да га не прими, да се на њему захвали. Мачкић је од присутних био осуђиван за своје држање. Када је упитан како је дошло до тога да га Гутић препоручи за архијерејског заменика, изјавио је да је то дошло због тога што прота Рађеновић не може остати у Бањалуци, јер се и он сматра иностранцем, пошто је из Боке, и непожељан је.

Тога дана је и распис написан и умножен. Кришом је достављен намесницима, да га ови доставе паросима и црквеним општинама. Тај распис гласи: “Управама српских православних парохија и црквених општина у Епархији бањалучкој. Ради правилног обавјештења народа и свештенства о стању у коме се данас налази Српска православна црква у повјереној Нам Епархији саопштавамо овдје преписку која је извршена између Усташког стожера у Бањалуци и Нас, као црквеног поглавара ове епархије. Усташки стожер доставио Нам је Каб. бр. 529 са датумом 27. травња 1941. акт ове садржине:

“Епархијском црквеном суду православне епархије на руке Преосвећенога г. Платона, Епископа бањалучког – Бања Лука.

Доставља се у пријепису декрет са жељом и препоруком да госп. проту Мачкића Душана поставите Вашим Архијерејским замјеником.

Стожерник и повјереник за бившу Врбаску бановину Др. В. Гутић”.

Уз тај декрет достављен Нам је и овај декрет.

“Декрет којим постављам проту Душана Мачкића, пароха и Архијерејског намјесника за повјереника испред Хрватске државне власти у пословима Бањалучке епархије, која ће одласком Епископа Платона као поријеклом Србијанца остати упражњена.

Стожерник и повјереник за бившу Врбаску бановину, Др. В. Гутић”.

На предњи акт управио сам Усташком стожернику овакав одговор:

“Примио сам акт тога Стожера од 27. априла Каб. бр. 529/41 с којим ми се с те стране предлаже да протојереја Душана Мачкића именујем архијерејским замјеником и да узмем на знање његово именовање повереником за отправљање црквено управних послова Епархије бањалучке, а то с тога што бих ја, као Србијанац, морао напустити епархију.

Част ми је саопштити Стожернику да поменутог његова предлога не могу прихватити, и то из ових разлога:

Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовнога стада и остајући у његовој средини на духовној стражи за сво вријеме докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као “пастир добри који душу своју полаже за овце своје”. На то сам се завјетовао и заклео примајући Епископски чин и преузимајући под своју управу Епархију бањалучку и тој својој заклетви остајем вјеран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и дајем израза својој вољи.

Ако би ме груба сила против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила са подручја поверене ми Епархије тада бих, по Уставу Српске православне цркве, замолио једнога од сусједних Архијереја (Сарајевског или Тузланског) да ме за вријеме мога одсуствовања заступа у вршењу строго епископских послова у Епархији бањалучкој, а за остале послове овластио бих свога законито постављеног Архијерејског замјеника и Црквени суд који и сада у великој мјери помажу у обављању тих послова.

То је канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну цркву и по коме само они органи које Устав те Цркве предвиђа може да врше неку власт у Цркви, а никако и други органи којих Устав не познаје. Такве незаконите и споља наметнуте органе, у то сам најтврђе убијеђен, ни би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину могао и даље остати свештеником Православне цркве. Толико сам се са своје стране сматрао дужним да узвратим као одговор на напријед споменути акт тога Стожера.

Епископ бањалучки Платон”.

Поменути акт, као одговор Стожеру, послат је 1. маја 1941. године.

Убиство епископа Платона

Заиста су се испунила предвиђања епископа Платона. Створена је “Независна држава Хрватска” које је загазила у крв. Поред хиљада Срба, који на мукама погибоше, био је жртва усташке власти и епископ Платон. Он је изгубио свако поверење у усташку правду и културу, видећи шта се ради од првог дана покушаја да организују своју “државу”. Али, он није хтео да напусти своју паству. Ево како се осећао пред само страдање. “Треба да се опоравим са здрављем. Доста ме грип намучио и исцедио… Даље не знам ни да пишем, ни да молим, ни да мислим. Упро сам поглед у Небо и Бога и како милост Божја буде…!”

Болесног и изнемоглог епископа Платона, ноћу између 4. и 5. маја 1941. године, ухапсиле су усташе – творци најновије “државе” у Европи. Исте ноћи одведен је аутом са протом Душаном Суботићем, из Босанске Градишке, путем Бања Лука – Котор Варош. Оба тела унакажена нађена су после 17 дана у речици Врбас. Сељаци су мртво тело епископа Платона довезли у мртвачницу.

Прота Јово Давидовић прича: “Последњи пут видео сам га (еп. Платона) 4. маја, недеља, пре подне. Ноћу између 4. и 5. маја мене су ухапсили као таоца. Око 18. маја саопштио ми је у затвору адвокат Новаковић да је епископ Платон убијен заједно са протом Суботићем, парохом бос. градишким, да су бачени у воду, те је један нађен у Врбањи, да је другог Врбања снела у Врбас и тамо га је вода избацила. Ту вест потврдила су и друга лица, најпре поверљиво, а после се сасвим слободно о томе говорило. Сазнао сам да је почивши епископ сахрањен у војничком гробљу, а прота Суботић где је нађен. Почившег епископа препознао је црквено-општински служитељ Љубо (коме не знам презиме) у просектури државне болнице у Бањалуци, по једној страни лица, док је друга била унакажена. Тврди се да је био го, са каишом око струка, са ципелама званим штифлетне, какве је, знам, носио. Обдуциран није. Судијама није био дозвољен приступ мртвом телу” (Извештај проте Давидовића – Патријаршијска архива, Бањалучка епархија).

Из појединих извештаја још се сазнаје ово:

“Послије двадесетак дана по проглашењу Хрв. државе издата је наредба да се сви Србијанци и Црногорци мају у року од пет дана иселити из Хрв. државе… Послата је опомена и поч. епископу Платону нашта је он одговорио да по канонима Срп. прав. цркве не може напустити своју цркву и свој народ. Опоменут је још два пута и пошто ни тада није напустио Бањалуку и отишао, то су га “усташе” ухапсиле и послије 2-3 дана, заједно са поч. протом Душаном Суботићем, из Бос. Градишке, најприје измучили на најокрутнији начин (чупали браду, резали нос и уши, резали бутове и сипали со у месо) и тек касније убили и бацили у реку Врбању. То се догодило на 12-13 километара удаљено од моје цркве”(Извештај свештеника Витомира Вуковића, на истом месту).

“Око два сата, епископ Платон дигнут је стражарно из свог стана и допраћен у Банску управу. Ту је у исто време из Окружног затвора стражарно допраћен и прота Душан Суботић. По наређењу Др Гутића обојицу су аутомобилом одвезли изван Бањалуке, до ријеке Врбање. Ту су на обали ријеке побијени и бачени у воду. Неколико дана иза тога случајно је нађено тјело епископа Платона, пренешено у Државну болницу у Бања Луку, а одатле одвежен је и сахрањен у војничком гробљу, без икакве пратње и без црквеног обреда. Са Платона је скинуто сво одијело. Он је у води нађен само у гаћама и ципелама”(Извештај проте Душана Кецмановића, на истом месту).

“Српски народ, који се навикао подносити кроз векове све тешкоће и невоље, претрпео би све ове невоље да не почеше клати и убијати. Обично су појединце одводили ноћу у ауто, те их убијали и у реку бацали. Тако су убили и бањалучког епископа Платона, проту Душана Суботића, проту Живка Даничевића, свештеника Богдана Врањешевића, Душана Бранковића, Симу Маријанца и многе друге…”(Извештај свештеника М. Марјанца, на истом месту).

“Усташе су имали практику уцењивати (контрибуција) од 50-100.000 па и до 1.000.000. динара, па који није имао убијен је по ноћи и бачен у воду. Тако су радили и са свештеницима; епископом Платоном, протом Душаном Суботићем, из Босанске Градишке, попом Живком Даничевићем; Богдана Врањешевића из Крупе на Врбасу, кога су у пола ноћи одвели из постеље у гаћама и кошуљи, гола и боса, и нико не зна где је и шта је било од њега”(Извештај свештеника Јована Марчетића)

“Поједине усташе ишле су у села моје парохије и уцјењивале богатије тежаке. Чуло се за убиство поч. еп. Платона, који је јуначки до последњег часа остао на епископској столици, дијелећи са својим народом добро и зло, што је код тамошњег народа изазвало дивљење и чврсту везаност за свету цркву”(Извештај свештеника Љубе Мудреновића, на истом месту).

Парох друговићки, Ђорђе Радић, о том прича овако:

“Према развоју политичких прилика у хрватској држави, а напосе у Врбаској бановини, да ће у односу према православној цркви и њеном свештенству бити предузете изнимне мере. Одмах после оснутка те државе, у Бања Луци је ухапшен епископ Платон и протојереј Душан Суботић, који су… поубијани у селу Врбањи, среза бањалучког, и бачени у Врбас. Вода их је доцније избацила, те су нечујно и сахрањени. Епископ Платон сахрањен је у војничком гробљу, са крстом без икаква натписа, а прота Суботић у селу Врбањи. Штап епископа Платона пливао је низ Врбас око 35 километара, где су га ухватили рибари, и продали једном сељаку за 20 динара. Сазнавши за тај штап да се налази у једном селу моје парохије, одем да га тражим и нађем га код сељака који га је купио и утврдим да је заиста почившег епископа, јер на њему пише: “Платону, викарном епископу моравичком – др. Воја Јањић, министар вера у пензији”. Штап сам оставио код сељака Душана Вранчића, село Милосавну, срез Прњавор, Врбаска бановина. После овога догађаја настало је хапшење свештеника у целој епархији.

По убиству епископа Платона, завео је стожерник за бившу Врбаску бановину “Повјереништво за Православну цркву Епархије бањалучке” и за повереника именовао тадашњег пароха бањалучког проту Душана Мачкића. Ово је покушао стожерник наметнути и епископу Платону, који је као Србијанац морао напустити територију Хрватске државе, али се он томе успротивио и у једном заиста мужевном одговору концизном и сажетом ставио до знања стожернику да он то као архијереј Православне цркве неће и не може усвојити. Одбио је да потпише декрет о наименовању повереника, који му је стожерник послао и одговорио: “Као духовни стражар бдићу на духовној стражи моје пастве, а напустићу дужност само онда када ме на то присили јача сила против које сам немоћан”. И такав став га је коштао живота. После тога стожерник је пензионисао и двојицу чланова Епархијског црквеног суда, црквеног тужиоца и секретара Епархијског црквеног одбора, који такође нису хтели да дадну сагласност за постављање повереника. По томе је издата наредба да се православна вера има звати “грчко-источна”, а верници “грчко-источњаци”, а око 3. маја 1941. године изашла је забрана да се не смију одржавати црквени зборови “грчко-источне” цркве”(Извештај свештеника Ђорђа Радића, на истом месту).

Протојереј Душан Мачкић, у свом извештају поднетом Св. Синоду, каже да је Платон убијен због одговора стожернику или због расписа, којим је свештенике обавестио о ситуацији Православне цркве у Бањалучкој епархији. Зато стожерник није хтео ни да чује за Платона. Даље Мачкић наводи да су Платона одвели аутом 5. маја у јутро и то путем за Котор Варош. Ту иза села Врбање убијен је и бачен у реку Врбас. Леш је избацила вода код Кумсалама код Бања Луке. Више лица су га препознали. Када је леш пренесен у бањалучку болницу видео га је тамо Љубо Миљевић, служитељ Српског погребног друштва. Тај му је Љубо причао, да је леш окретао и да је запазио “трагове трију метака: један у потиљак, други у слепоочницу, а трећи, каже, у леђа. На ногама су му ципеле са гуменом еластиком. У гаћама је”… Око њега је био кожни појас. Пола браде су му појеле рибе, а пола се још добро види”.

Власти су наредиле да се сахрани 24. маја на војничком гробљу, и то после подне око 4. часа. Ископао му је гроб и сахранио га тамошњи гробар Раде Црногорац.

“Тек је сада, онима који су се највише борили против Платона, најжалије Платона, наставља Мачкић у извештају. Нешта се и сада буне, али не да чује ко од Хрвата, док су у борби против Платона и Хрвати – католици и муслимани и Нијемци и Јевреји и сви остали све и чули и знали шта се против Платона говори и ради”(Извештај проте Душана Мачкића, на истом месту).

Ђорђе Врањешевић, свештеник, приповеда да је Платон одведен ноћу између 4. и 5. маја и “након 20 дана леш му је река Врбас избацила код Пилане Босна – Боа”. Два дана касније избацила је и леш проте Суботића (Извештај Ђорђа Врањешевића, на истом месту).

Радојка Бајић прича да је приликом обиласка свога оца Љубомира Бајића, бановинског чиновника у Бања Луци, који је лежао у бањалучкој болници, чула од Љуба болничара, како је овај са својим друговима, купао и облачио Платона. “Том приликом запазио је да су на леђима пок. Платона биле опекотине од ватре”. Он јој је показао и гроб Платонов на војничком гробљу. “Гроб је био са дрвеним крстом, простим и без натписа”(Ово је Радојка Бајић причала др Љубомиру Дурковићу-Јакшићу у Београду 9. априла 1943. године).

Др Драго Врањешевић и др Ђорђе Вукинац, лекари, видели су мртво тело еп. Платона у мртвачници Државне болнице у Бања Луци. Имао је на себи чарапе, ципеле на еластику и кожни појас око гола тела. Кожа са главе била је сасвим згуљена (чиста лобања), у десној слепоочници видна округла рупа са 7,9 мм. Рубови оштри. Над десном обрвом налазила се рупа у кости истих својстава. Десна страна лица била је наједена и око је вирило напоље. Брада је била врло ријетка и са леве стране седа. Тело надувено без рана. Др Врањешевић мисли да су ране од два метка мањег калибра, који су се задржали у лобањи, јер да су обе рупе од једног метка, једна би рупа морала бити шира од друге.

Довучен је у мртвачницу у току ноћи, преданио и око 17 часова одвезен на војничко гробље и сахрањен. За гроб му се зна (Ове податке добио је др Љубомир Дурковић-Јакшић преко проте Јове Давидовића).

Убице епископа Платона

ХАМДИјА АФГАН, бив. председник у Бања Луци пише Ристи Томићу: “Подајте парастос владики Платону и проти Суботићу, јер су њих убили Ђелић, Мирко Ковачић и Нико Чондрић, јер се тако излануо Мирко пред Јованом Ковачевићем, да су се на њима учили гађати из револвера”(Писмо Хамдије Афгана Ристи Томићу, Бањалука, фебруара 1942. године. Афган се пре рата држао коректно према Србима. Ристо Томић, трговац, познавао се са њим више од 40 година, а кад је избегао у Београд овај га је извештавао о тамошњим приликама и догађајима).

ОСМАН ЂЕЛИЋ је муслиман, рођен у Бањалуци, стар око 36 година. Био је више година намештен у канцеларији адвоката и бив. народног посланика Филипа Чондрића, припадника Х.С.С. Ту је напојен мржњом према Србима. Када је настала НДХ. постао је телохранитељ стожерника др Виктора Гутића и извршилац смртних казни при убијању Срба.

МИРКО КОВАЧЕВИЋ, Хрват – римокатолик, стар око 35-38 година, сувласник месарске радње Браће Ковачевић у Бањалуци. Био је повучен и улазио је у друштво Срба. Често је улазио и у њихове куће и они у његову. Умео је да одреди добар однос према њима, зато су му многи од њих били муштерије. Али чим су

се појавиле усташе, Мирко се пријавио у њихове редове. Показао се одмах као најагилнији сарадник браће Гутић. Први транспорт Срба, од 550 особа он је спроводио из Бањалуке.

НИКО ЧОНДРИЋ је Хрват – римокатолик из Бањалуке, грађевински радник и продавалац песка. Познат као напрасит човек и пијаница. Он је у Хрватској држави постао члан ванредног суда”.

Кости епископа Платона – бањалучког Новомученика пренете су 1973. године са војничког гробља и похрањене су у новој Саборној цркви у Бањалуци.

Аутор: Велибор Џомић

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )

ЦРКВЕНЕ ЗАПОВЕСТИ

1. Молити се Богу и слушати службу Божју сваке недеље и празника.

2. Држати пост пред Рођење и Васкрсење Христово, пред празник Св. ап. Петра и Павла, пред Успење Богородице, и сваке среде и петка.

3. Свештена лица треба поштовати.

4. Исповедати грехе своје и причешћивати се у споменуте велике постове.

5. Молити се Богу за оне који су на власти.

6. Држати постове и молитве које заповеди епископ у време какве невоље.

7. Црквене ствари не употребљавати.

8. Свадбе не чинити у време поста.

9. Јеретичке књиге не читати.

(Текст преузет са странице СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА АУСТРИЈСКО ШВАЈЦАРСКА )

СРЕДЊОВЈЕКОВНА ЈЕВАНЂЕЉА БОСНЕ И ХУМА

Никопољско јеванђеље

Један од најлепших српских средњовековних рукописа, Никопољско јеванђеље, некада је био у власништву манастира код Овчар Бање, а данас се чува у Даблину у Ирској. Од рукописа који је дјеломично оштећен сачувано је 147 листова.

Сачувани су почеци сва четири еванђеља са пописом опширних глава, чији се број слаже са бројем глава у осталим јужнословенским четвороеванђељима, изузимајући Матејево еванђеље којем недостаје четврта глава.

На првом листу клечећи анђео као симбол еванђелисте Матеја држи свитак на којем пише “књига рождества”, а на листу 136в над орлом као симболом еванђелиста Јована записано је “образ с(ве)тога нов(а)на”.

Рукопис је преписан са ћирилског изворника који је био близак изворној глагољској матици, а не, како се мисли, непосредно са глагољске матице.

Рукопис је посвећен четворици јеванђелиста – Матеји, Марку, Луки и Јовану па свако поглавље почиње украшеним иницијалом и раскошном вињетом, илустрацијом заштитног знака једног од јеванђелиста – анђелом (Матеја), крилатим лавом (Марко), крилатим волом (Лука) и орлом (Јован). Језик Никољског јеванђеља је српскословенски, са елементима народног говора. Писмо којим је Јеванђеље писано је ћирилско уставно писмо, а правописом глагољских књига који је у српској писмености био потиснут током 13. века. Мада постоје многи заступници теорије да је писмо којим је Јеванђеље писано заправо босанско писмо звано босанчица11, наводно, писмо сасвим другачијег изгледа од српске ћирилице, та тврдња заснива се на томе да Јеванђеље представља српску редакцију босанског рукописа што су многи протумачили као, једноставно, босански рукопис и, коначно, књигу довели у везу са скрипторијумом Твртка I, краља у Босни па се тиме искључује свака везаност за Србију. Па ипак, Алекса Вукомановић, у свом писму Вуку 1855. године, описујући Никољско јеванђеље каже како: ,,…српштине и у ријечима и у словима находи се у њему више него и у једном између приличнога броја другијех рукописа, које сам ја до сада виђао и читао.“

Јеванђеља бана Нинослава и жупана Вукана се подударају:

Ватиканско апраксно еванђеље бана Матије Нинослава, језички и текстуално се подудара са нешто старијим Вукановим, садржи исту литургијску подјелу према обрасцима источне цркве као и Чајничко еванђеље босанских крстјана или Зборник крстјанина Хвала. Сви ови рукописи и језиком, уз минимална одступања, и садржајем и кодиколошком формом и целовитом или фрагментарном литургијском подјелом, припадају истој књижевној цјелини као и Гиљфердингов апостол бр.97, или апраксно јеванђеље из збирке Лобанова-Ростовског та које је Ј. Шидак с правом доказао да нису настали у крилу цркве босанске.

Хум са горњим и доњим Подрињемје под јурисдикцијом српске цркве која је у овим областима имала скоро двовековну традицију. Сачуване библијске књиге српске цркве са овог подручја, као Апостол из Гиљфердингове збирке бр.97 или апраксно еванђеље из збирке кнеза Лобанов-Ростовски, писани су у истој редакцијској традицији као и библијске књиге босанских крстјана, што ствара непремостиве тешкоће да се међу њима изврши разграничавање у погледу језика и писма, или према њиховој функционалној намјени.

На фотографији стране из Вукановог јеванђеља.

Хвалов зборник:

У Хваловом зборнику налазе се расправе Јевесевија Цезаријског, Доротеја Тирског, Епифанија Кипарског, Еутхалија Ђакона и Псеудо-Еустатија, све византијски писци који нису превођени на западу.

Ово показује да културна повезаност Босне са источним огранком јужнословенске књижевности није битније нарушена променом црквених прилика и организацијом цркве босанских крстјана средином XIII вијека.

Млетачки зборник

Четвороеванђеље у Млетачком зборнику који је писан на пергаменту и хартији уставним типом ћирилице крајем XIV или почетком XV вијека испуњава први дио рукописа (л.1-127), после којег слиједи Апокалипса и непотпун праксапостол са својим пратећимтекстовима. По својој садржајној структури четвороеванђеље припада млађој редакцији старијих јужнословенских четвороеванђеља која поред поделе на Амонијеве и опширне главе са пописом опширних глава пред еванђељима садржи у уводном дијелу Еусебијеву Посланицу Кипријану о хармонији еванђеља са таблицом (л. 1-7), као примера ради, Четвороеванђеље дијака Бунила из XIII вијека или хиландарски рукопис бр. 407.

Текст је писан у два ступца. Утицај живог народног говора видљив је у бројним икавизмима, као примера ради лито, стина, слип, итд, али има и пуно недосљедности јер често исте ријечи пише на разне начине.

Дивошево четвороеванђеље

Написано је првих деценија XIV вијека за наручиоца Дивоша Тихорадића, познатог феудалца из Завршја. Писара четвороеванђеља открива оштећени запис на л. 66v “а Маноило” што значи “(пис)а Маноило”. Ово је једно од првих четвороеванђеља насталих у крилу цркве босанских крстјана. Откривено је 1960. године у цркву Светог Николе у Подврху код Бијелог Поља.

Рукопис без првог изгубљеног кватериона има 187 листова. Текст почиње са Матејевим еванђељем а завршава се Јовановим. Изворни текст је писан на пергаменту уставним типом ћирилице, а папирни умеци на л. 127, 169, 172, 174, 185 и 186 млађом српском редакцијом.

Текст је у цијелини подјељен на Амонијеве и опширне главе. Фрагментарно је сачувана и литургијска подјела према обрасцима источне цркве. Литургијске ознаке су записане 10 пута у Матејевом, један пут у Марковом, пет пута у Лукином и два пута у Јовановом еванђељу.

Један запис у њему наглшава да је Дивош Тихорадић из Завршја имао и властиту библиотеку.

Литература:

Драгољуб Драгојловић „Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави“, Нови Сад, 1997.

(Текст преузет са странице СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ )