КРАТКА ИСТОРИЈА СПЦ У БИХ (2.ДИО ОД УКИДАЊА ПАТРИЈАРШИЈЕ ДО ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА)

Укидањем Пећке патријаршије 1766. године Српска православна црква у Босни и Херцеговини дошла је под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Од тада су на епархијама у Босни и Херцеговини епископи били Грци. Први Грк митрополит сарајевски био је Данило, који се помиње 1769, а последњи Антим (1874-1880).

Живот српског народа у Босни и Херцеговини под турском влашћу био је тежак. Због насиља турских власти дигнуто је током XIX века неколико српских устанака. Устанак у источној Херцеговини 1875. године (Невесињска пушка) и Ослободилачки ратови 1876-1878. године завршени су Берлинским конгресом 1878. године. Босна и Херцеговина је добила новог господара, уместо Турске, Аустро-Угарску.

Берлински конгрес 1878. године

Нови господари су издали прокламацију да ће бити заштићен живот, имовина и вера свих становника. Али то је било само мртво слово на папиру. У пракси су, како каже један римокатолички писац, „душевно прерађивали Босну“. Настојали су да измене лик и душу ове земље и њеног народа. Користили су верске поделе у циљу даље дезинтеграције српског етничког корпуса. Своје освајачке намере правдали су борбом против стварања наводне велике Србије. Србе у Босни и Херцеговини посебно је погађала римокатоличка пропаганда којом је руководио надбискуп Штадлер. Да би прозелитизам имао више успеха, толерантни босански фрањевци су замењени језуитским редом. Нудили су чак и српским епископима да приме унију. Забрањиване су српске школе и употреба ћирилице, настојало се да се богослужбене књиге донете из Русије замене оним штампаним у Монархији.

српска читаоница у Бањалуци

Аустро-Угарска је на спровођењу свога плана у Босни и Херцеговини нарочито радила од доласка Бењамина Калаја на чело окупационе владе 1882. године. Тим планом било је предвиђено стварање „босанске нације“ и утемељење „бошњаштва“ као политичке и националне идеологије; продубљивање јаза између православних Срба и муслимана и форсирање приближавања муслимана и римокатолика; постепено покатоличавање босанских муслимана; потискивање Срба под видом борбе против „великосрпске опасности“, колонизација страног, углавном римокатоличког живља у Босну и Херцеговину; подршка хрватској идеји и пројекту похрваћења Босне и Херцеговине.

 

митрополит Сава Косановић и Сарајевска богословија

Аустроугарски владар је склапањем конвенције са Цариградском патријаршијом 1880. године добио право да се меша у избор епископа Српске православне цркве. На основу ове конвенције владар је именовао митрополите на упражњене столице у Сарајеву, Мостару и Тузли, а могао је и да их отпусти по претходној дозволи Цариградске патријаршије. Користећи се овим правом, Аустро-Угарска је почела да замењује грчке епископе Србима. Прво је за сарајевског митрополита 1881. године хиротонисан Сава Косановић, потом 1888. за мостарског Леонтије Радуловић. Најкасније је замена извршена у Зворничко-тузланској епархији; тек 1892. године за епископа је хиротонисан Николја Мандић. Дозволон Цариградске патријарпије, у Босни је 1900. године основана и четврта српска епархија, Бањалучко-бихаћка. Залагањем црквених општина и Цркве основана је 1882. Конзисторија у Сарајеву, а 1897. и у Мостару. Од 1882. године почела је да ради Сарајевско-рељевска богословија; пре тога кандидати су се школовали у Бањалучкој богословији, која је радила од 1866. до 1875. године. Године 1898. основан је фонд за свештеничке удовице и сирочад. Извојевана је и црквено-школска аутономија 1905. године.

Српска православна црква у Босни и Херцеговини остала је под управом Цариградске патријаршије до краја Првог свјетског рата.

(Текст у цјелини преузет из монографије „Српска патријаршија“ др Предрага Пузовића, Нови Сад 2010, 217-219 стр)

Саборна црква

Саборна црква у Београду, посвећена је Светом Арханђелу Михаилу, налази се у улици кнеза Симе Марковића. Саборна црква има статус споменика културе од изузетног значаја.

 

Данашња Саборна црква је подигнута на темељима старе цркве, храма Светих Архистратига, која се помиње у време аустријске владавине Београдом од 1717. до 1739. године. Стара црква, која је била изграђена од камена, с великим кубетом, без крста, била је толико уништена после предаје Београда 1739. године, да је 1763. године морала бити срушена. На њеном месту саграђена је нова црква од дрвета, коју је 1795. године заменила црква од чврстог материјала али без звоника. Звоно је први пут зазвонило у Београду под Турском, 16. фебруара 1830. године, а донето је из сремског села Јакова.

По налогу кнеза Милоша Обреновића, а по жељи да храм буде његова задужбина, камен темељац је постављен 15. јуна 1837. године, уз садејство митрополита Петра Јовановића и уз присуство кнегиње Љубице и њених синова:Михаила и Милана, као и житеља Београда.

Цркву је пројектовао Франц Јанке по угледу на српску цркву у Сремским Карловцима, у стилу класицизма са елементима касног барока (необарок). Зидање цркве је поверено фридриху Кверфелду и Венцлу Фомбергеру из Панчева.

Саборна црква је грађена од 1837. до 1840. године, а опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. године. Иконе на иконостасу, певницама, троновима и предикаоници, као и композиције на зидовима и сводовима је извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара 19. века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству, док је дуборезни позлаћени иконостас израдио вајар и медаљар Димитрије Петровић.

Саборна црква у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији, по свом облику и конструктивном склопу. Основа има облик издужене правоугаоне основе са припратом и високим звоником на западном делу и пространим наосом и полукружном олтарском апсидом на источној страни. Габаритне размере цркве су дужине 45 метара и ширине 19,6 метара. У погледу конструкције у њој се разликују три целине:

– Зидана припрата, (дужине 10 метара и ширине 19,6 метара) испод које је крипта, са склопом масовних зидова, стубаца и сводова, на које се ослања конструкција звоника.

– Наос , (дужина 27 метара и ширина 19,6 метара) који чине четири компартимента са системом носећих лукова између којих су разапети бачвасти сводови са обимним зидовима. Површина наоса Саборне цркве износи око 252 квадратна метра, а прима између 650 до 850 верника.

– Олтарски простор са полукружном апсидом, чији је спољни радијус 9 метара.

Архитектонско-декоративни систем фасада и архитектонских елемената на унутрашњим површинама зидова, као и архитектонска опрема целокупног ентеријера, укључујући иконостас, певнице, тронове и сликарске декорације у стилу класицизма. Зидови цркве су зидани опеком са кречним малтером.

Висина иконостаса до крста износи 46, а ширина око 14 метара. Рађен је у раскошној дрворезбарској декорацији са позлатом, по нацрту вајара Димитрија Петровића. Позлаћена дуборезна декорација је распоређена на одређеним архитектонским елементима: на дверима изнад оквира икона, на бочним архиволтима и уз овале горње зоне. То су стилизовани биљни мотиви, испреплетане лозице, витице, гирланди, местимично постављеног листа акантуса и розета.
Певнице, проповедаоницу и тронове израдио је, према раније усвојеним нацртима Димитрија Петровића, искусни мајстор Георгије Давић.

Површина свих осликаних зидова и сводова укупно износи преко 628 m². Димитрије Аврамовић је у периоду од 1841. до 1845. године, извео укупно двадесет и две зидне композиције рађене уљем. У лето 1899. године извршено је осликавање доње зоне зидова у олтарском простору. Овај посао поверен је живописцу Анастасу Стефановићу. Он је у олтарском простору урадио чишћење, односно једну врсту рестаурације двеју Аврамовићевих зидних композиција, а и насликао 21 стојећу фигуру светитеља готово у природној величини.
Сликарска дела која украшавају Саборну цркву споља треба истаћи три иконе великих димезија које се налазе на западној фасади. Настале су вероватно око1885.-1886. године, иконе Свете Тројице, Свети Арханђел Михаило и Свети Арханђел Гаврило. Ова дела би се могла приписати познатом сликару, Николи Марковићу. У новије време, тачније 1961. године, сликар Живко Стојисављевић израдио је нацрте за витраже којима су украшени прозори Саборне цркве. На средишњем апсидном прозору у олтару првобитно је била представљена стојећа фигура Господа Исуса Христа на облацима, окруженог херувимима и анђелима, али због великих оштећења, на захтев Управе Саборне цркве, сликар-конзерватор Душан Мартиновић је 1995. године насликао Вазнесење Христово. На северном апсидном прозору представљена је стојећа фигура Богородице, а на јужном апсидном прозору Св. Арханђел Михаило. Старешина храма од 1982. године је Петар Лукић.

У Саборној Цркви данас се чувају мошти: Светог и праведног кнеза Стефана Штиљановића, део моштију Светог кнеза Лазара и честице моштију Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског.

У Саборној цркви су сахрањени кнез Милош Обреновић (1780—1860), кнез Михаило Обреновић (1823—1868), Митрополит Михаило(1826—1898), Митрополит Инокентије (1898—1905), Патријарх Гаврило (1938—1950), Патријарх Викентије (1950—1958). Гробови Вука Стефановића Караџића (1787—1864) и Доситеја Обрадовића (1744—1811) налазе се споља, у црквеној порти, испред главног портала.

Ризница Саборне цркве, онаква каква је данас сачувана, на својствен начин одражава вишевековну прошлост овог храма. И поред многих ратних разарања, пљачки и пожара, успели су се сачувати вредни обредни предмети, иконе и други уметнички предмети који су добијени од владара, епископа и других дародаваца. Заједно са ретким старим црквеним књигама наслеђеним из ранијих епоха, све то чини данас јединствену целину, значајну за проучавање духовних, културних и уметничких прилика у којима је Саборна црква играла значајну улогу.

Конзерваторско-рестаураторски радови на зидном сликарству и иконостасу изведени су 1993–1996. Рестаурација фасада урађена је 1996—1997, санација крова, рестаурација ограде и улазне капије 2006. године.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)

Храм Светог Саве

Храм Светог Саве је највећи српски православни храм, највећи православни храм на Балкану и по површини и запремини највећа православна црква на свету. Он се налази у источном делу Светосавског трга, на општини Врачар, уБеограду. Подигнут је на месту за које се сматра да је Коџа Синан-паша 1594. године спалио мошти Светог Саве, оснивача Српске православне цркве. Изградња цркве је финансирана добровољним прилозима, као и плаћањем доплатних поштанских маркица. Недалеко од храма је парохијски дом, а ту ће се налазити и предвиђена зградапатријаршије. Овај спомен-храм представља органски део савремене живописне силуете Београда, чинећи једно од његових главних обележја.

Храм се налази на крају београдске линије Калемегдан – Трг републике -Теразије – Београђанка – храм светог Саве. Изграђен је у српско-византијском стилу, са четири звоника висока 44 m. Висина врха куполеизноси 70 m, док је главни позлаћени крст висок још 12 m, што врху храма даје укупну висину од 82 m, а надморску висину од 134 m (64 m изнад нивоа реке Саве). Због тога ова црква заузима истакнуто место на београдском хоризонту и видљива је са свих прилаза граду.

Храм заузима површину од 3.500 квадратних метара у приземљу, уз додатних 1.500 m² на три галерије на првом нивоу. Постоји још и галерија од 120 m² на другом нивоу, на коме се налази и спољашњи видиковац који се простире око целе куполе. Храм се у правцу исток-запад протеже 91 m, а у правцу север-југ 81 m. Куполе су украшене са осамнаест позлаћених крстова у три величине, док се у звоницима налази 49 звона из аустријске звоноливнице Grassmayr.

Црква може да прими 10.000 верника, а на западну хорску галерију може да стане 800 хориста. Испод пода храма је изграђена ризница и крипта светог Саве, као и гробна црква светог кнеза Лазара, укупне површине око 1.800 m².

Храм је обложен белим мермером и гранитом, у чему је суделовао и словеначки Мармор Хотавље. Живописање, које тек престоји, биће урађено у техници мозаика. Предвиђено је да се у главној куполи налази огроман мозаик Христа Пантократора.

Изградња храма је текла веома споро до 2002. године. Храм је још увек у изградњи, која се финансира добротворним прилозима, и плаћањем доплатних поштанских маркица, које су приликом слања пошиљки обавезни да плате сви грађани Србије без обзира на вероисповест, а у складу са уредбом Владе Србије.

Године 1895, три стотине година након спаљивања моштију светог Саве, у Београду је основано Друштво за подизање храма светог Саве на Врачару, чији је циљ био да се на месту спаљивања моштију подигне храм. Омања црква која је подигнута на месту будућег храма је касније померена да би изградња храма могла да отпочне. 1905. године се расписује јавни конкурс за израду пројекта; свих пет приспелих радова је одбачено као недовољно добро.

 Споменик светом Сави у дворишту храма

Избијање Првог балканског рата 1912. године, као и Други балкански и Први светски рат који су следили, зауставили су све активности на изградњи храма. Након рата, 1919. године, Друштво је поново установљено. Нов конкурс је расписан 1926; овог пута су стигла 22 пројекта. Премда прва и трећа награда нису додељене, архитектонско решење архитекте Богдана Несторовића, које је освојило другу награду, проглашено је за најуспешније. Одбор за изградњу храма је 1930. поверио израду пројекта архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, уз сарадњу инжењера Војислава Зађине.

Четрдесет година након почетне замисли, и 340 година након спаљивања моштију светог Саве, изградња храма је коначно започела15. септембра 1935. године, када је патријарх Варнава извршио освећење темеља. Када су радови поодмакли, патријарх Гаврило је10. маја 1939. године свечано осветио темеље, и у олтару, уз камен темељац, положио повељу. Даља изградња била је прекинутанападом Немачке на Југославију, 6. априла 1941. Од почетка грађевинских радова до немачке окупације, изграђени су темељи храма и подигнути су зидови висине 7 и 11 m.

Немачка окупациона војска је користила простор унутар недовршеног храма као паркиралиште, а 1944. су га за исту сврху користилипартизани и Црвена армија. Касније су разна предузећа користила простор као магацин. Друштво за изградњу храма је престало да постоји.

Патријарх Герман долази на чело Српске православне цркве 1958. године и обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби – и исто толико одбијања – дозвола за наставак градње је добијена у лето 1984. и од републичке и од градске власти. Професор Бранко Пешић, који је именован за новог архитекту храма, преправио је првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике.

 Унутрашњост цркве

Патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. 12. маја 1985. патријарх, 20 епископа и бројно свештенство су служили свечануЛитургију, којој је у унутрашњости зидина храма присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи. Изградња је поново отпочела 12. августа 1985. Зидови су подигнути до пуне висине од 40 m. Акт о одобрењу наставка градње потписао је тадашњи председник председништва Србије Душан Чкребић, који је у знак захвалности од Српске православне цркве добио орден Светог Саве, 2007. године.^[6]

Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона. Она је била направљена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове. Подизање, које је трајало 40 дана, завршено је 26. јуна 1989. године.

3. септембра 2001. године формиран је Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве на иницијативу тадашњег премијера Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов тадашњег Патријарха српског Павла и под покровитељством Престолонаследника Александра II Карађорђевића. На овај начин обновљено је Друштво за подизање Храма Светог Саве, које је престало са радом 1941. године. 2002. године Конзорцијум је вратио стари назив – Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару.

Градња екстеријера је завршена 2004. године. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена. Међутим, радови на унутрашњој декорацији тек су почели.

Храм су по два пута посетили руски председници Владимир Путин и Дмитриј Медведев, а посећују га и друге званичне делегације које долазе у Београд.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)

Петровдан

Петровдан је црквени и народни празник посвећен светим апостолима Петру и Павлу, који се слави 29. јуна по јулијанском календару (12. јул по грегоријанском).

Један од кључних датума летњег циклуса празника, који има много заједничког с Ивањданом, главним летњим празником.

Петровдан је сматран за календарску границу у години: после њега у природи наступају промене, које указују на приближавање јесени (народни календар). По рус. веровањима, на Петровдан је то боже св. Петар «попљувао» лишће, па се стога после тог дана више не кувају траве и биље, не ломе се гране за метле и сл. Бугари су веровали да после Петровдана време бива хладније, да се сунце окреће зими, да птице престају да певају, а трава да расте. У неким руским обредима на Петровдан одразиле су се представе овом празнику као календарском врху године. Тако су у јужноруским губернијама људи одлазили у освит зоре на Петровдан да «чувају сунце», тј. да гледају како оно на изласку «игра», преливајући се у разним бојама.

Код Срба постоји обичај да се уочи овог великог празника пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. Обично се то ради на местима где се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују деца и омладина. Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их. Њихова тела су тада горела као буктиње, осветљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)

Свети Никола

Свети Никола или Никола Мирликијски (грч. Νικόλαος — Николаос; око 270 — 6. децембар 343) познат и као Свети Никола Чудотворац, био је епископ Мире Ликијске у Малој Азији (тада Римско царство, данашња Турска). Живео је у 4. веку у граду Мира. Био је познат по томе што је тајно давао људима новац. У читавом хришћанству се поштује као светитељ и чудотворац. Свети Никола је заштитник морепловаца, трговаца, стрелаца, деце, и студената по целом хришћанском свету: на Истоку и на Западу. Заштитник је и државама Грчкој, Русији , Србији и Македонији. Свети Никола, односно Никољдан је код Срба слава са највећим бројем свечара.

Родио се у малоазијској области Ликији у граду Патари око 270. године. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега. При крштењу је добио име Николај, што у преводу значи победитељ народа. Духовном животу поучавао га је стриц Николај, епископ патарски. Они су се заједно замонашили у манастиру Нови Сион. Након смрти својих родитеља, продао је цело имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем и многи су сматрали, да ће наследити свог стрица као епископ. Пошто је био скроман, повукао се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт. Хришћани верују да му се потом јавио глас Господњи и рекао му:„Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан“. Тада је напустио пустињачки живот и отишао у народ. Изабран је за архиепископа града Мира у Ликији (тада Римско царство, данас област данашње Турске).

Током владавине царева Диоклецијана и Максимијана у време гоњења и мучења хришћана био је затворен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири хришћанство. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, али због тога што је ударио александријског свештеника Арија, оптуженог за јерес, удаљен је са сабора и забрањено му је даље присуство.^[2] У хришћанској традицији се спомиње да су му одобрили поновно присуство на сабору тек када се им у сну преко изабраних архијереја јавио глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, који је бранио праву веру.

Људи су га још за време његовог живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ при болестима, некој несрећи или немоћи. Хришћани верују да се он свима одазивао и да је свима помагао, а да је из његовог лица сијала светлост. У старости се разболео и преминуо 6. децембра 343. године. Свети Никола се и слави тога дана, што је у ствари 19. децембар по новом календару.

Дана 26. августа, 1071. године византијска војска је поражена од Турака Селџука тако да је Византија привремено изгубила контролу над великим делом Мале Азије. Ово подручје враћено је у састав Византије тек за време владавине Алексија I Комнина (владао 1081—1118), али је и даље остало под нападима Турака. Хришћани верују да се у овој пометњи свети Никола у једном чудесном сну јавио неком часном свештенику из Барија и наредио да му се мошти пренесу у Бари (Италија) који је у то време био православни град и под православним патријархом. Мошти су у Бари стигле 9. маја 1087. године; према неким изворима, мошти су украли таљански пирати и пренели их у Бари, где се данас налазе. У сваком случају их у Барију верници са Истока и Запада поштују све до дана данашњега. Српска Православна црква на дан 22. маја прославља помен на Пренос моштију Светог Николаја.

Хришћани верују да је Свети Никола чудотворац и да се многа чуда дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија свето миро, којим се лече болесници. Овај светитељ је спашавао насукане и изгубљене бродове, па се сматра заштитником морепловаца. Због тога га морепловци често позивају при опасним ситуацијама или бродоломима. На овај датум су све лађе, где год се налазе, бацале своја сидра и до сутрадан мировале, одајући славу овом светитељу. Данас се уочи празника често заустављају лађе док се морнари помоле светитељу и онда настављају пут. Својим чудесним моћима свети Никола помаже сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, а глувима се враћа чуло слуха.

Празнује се као дечји празник по католичким земљама Европе, нарочито у Немачкој, Холандији и Белгији, али и у Словенији иХрватској и многим другим земљама света; тада деца добијају поклоне уколико су била послушна. Заштитник је града Амстердама и државе Русије.

Свети Никола је заштитник морепловаца, рибара, бродова и пловидбе. Такође је заштитник многих градова и лука (посебно у Грчкоји Италији). У грчком фолклору Свети Никола се описује као „господар мора“. У модерној Грчкој и Србији он је један од најпоштованијих светитеља. Такође он је заштитник државе Грчке.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)

Свети Павле

Свети апостол Павле (грч. Παύλος), рођен је као Јеврејин, а постао је хришћански апостол, светитељ, проповедник и књижевник. Аутор је 14 књига и посланица Новога Завета.

Рођен је у Тарсу у јеврејској породици Венијаминовог племена. Најпре се звао Савле, учио код Гамалила и био фарисеј и прогонитељ првих хришћана који су такође били јеврејског порекла. Када се чудесно обратио у хришћанску веру постао је апостол и ватрени поборник и проповедник Јеванђеља, од граница Арабије до Шпаније. Страдао је због проповедања Јеванђеља и стрпљиво подносио муке, чврст и стамен у својој вери у Господа достигавши такво савршенство да је могао рећи: „Не живим ја, него Христос у мени“. Посечен је у Риму у време цара Нерона као и апостол Петар.

Од свог оца, ученог рабина, Павле је стекао прво образовање у Тарсу, где је поред Мојсијевог закона учио и ткачки занат; израђивао је ћилиме и војничке шаторе, што ћe му касније, на мисионарским путовањима, бити један од начина издржавања. Тарс је у то време био чувен по свом универзитету, трећем по угледу после Атинског и Александријског. Школовање је наставио у Јерусалиму код тада чувеног фарисеја Гамалила (Дап 22,3; 5,34). Грчки језик и грчку књижевност знао је од ране младости.

У Светом писму спомиње се у причи о каменовању ђакона Стефана. У самом каменовању, није учествовао, али га је одобравао (Дап 7,60). Из необуздане мржње према новој вери, тражио је од јеврејских духовних власти да у Дамаску проналазе и хватају њене приврженике и бацају их у тамницу (Дап 9,1-2). На путу за Дамаск, после чудесног божанског чина, доживео је обраћење и тада се крстио и постао хришћанин (Дап 9,1-20; 22,5-16; 9-18). У Дамаску и Арабијској пустињи, Св. Павле је провео три године. Пошто је дознао да Јудејци уз помоћ намесника наватејског, цара Арете IV, у чијој се области налазио Дамаск, хоће да га убију, вратио се у Јерусалим да би с тим упознао Апостоле (Дап 9,23-26).

После петнаест дана боравка у Јерусалиму (Дап 9,23-26; 2 Кор 11,32-33; Гал 1,18), отишао је у своје родно место (Дап 9,30; Гал 1,18,20). Одатле је са Варнавом дошао у Антиохију где се већ била образовала прва хришћанска општина. Ту су обојица успешно проповедала. Године 44. одлазе заједно у Јерусалим, у коме нису затекли ниједног од Апостола. Одатле се Свети Павле са Марком, Варнавиним нећаком, враћа у Антиохију, а касније је у пратњи својих сарадника три пута путовао ради ширења хришћанске вере. У Православљу су ова путовања позната као мисионарска путовања Св. Павла.

На прво путовање од 45.-48. године ишли су преко Селевкије на Кипар, одакле је Варнава био родом (Дап 4,36). Најпре је проповедао у Саламини и у другим местима и, најзад, у Пафу, где обраћа у хришћанство проконзула Сергија Павла. Одатле одлазе у Пергу Памфилијску (Мала Азија), а затим у Листру где је Павле био каменован. Потом иду у Дерву, и у повратку обилазе иста места која су посетили, па преко приморске вароши Аталије долазе најзад у Антиохију (Сиријску). (Дап 13 и 14; 2 Тим 3,11). Четрнаест година касније, после прве посете Јерусалиму (Гал 2,1; 1,8) године 49. Павле са Варнавом, Титом одлази у Јерусалим на Апостолски сабор. Друго (49/50-52/53)

На друго путовање 49.-53., Павле је ишао са учеником Силом (Дап 15,22-40). Пропутовали су Сирију, Киликију, Фригију, Галатију,Македонију.

Треће Павлово путовање се збило у периоду од 53.-58. године. Кренуо је из Антиохије, кроз Галатију и Фригију и стигао у Ефес. Тамо је проповедао у синагоги, након чега је дошло до побуне ефеских златара предвођених извесним Димитријем, јер је Павлово проповедање индиректно било усмерено против њиховог извора прихода – продаје кипова (статуа) ефеске богиње заштитницеАртемиде (Дијане) и њеног храма. Након тога одлази у Троаду, затим Македонију, у Филипи, и Коринт (2 Кор 12,14; 13,1), у коме је провео три зимска месеца (Дап 20,1-3). За време ове треће посете 58. године, одавде пише посланицу Римљанима (Рм 16,23). При повратку, посетио је Филипе у Македонији, где се сусрео с јеванђелистом Луком. Затим је посетио Троаду, Ас, Митилину, острво Лезбос, Самос и Милит.

У Јерусалиму је Павле оптужен да је увео са собом у храм свог пратиоца Трофима, незнабошца. Незнабошци под претњом смртне казне нису смели да уђу у јеврејско светилиште. Због тога је протеран у Кесарију, где су га извели пред римског намесника Феликса и његову жену Друзилу, пред којима је одржао упечатљив говор. Саслушаван је у више наврата у току две године (58-60), у Фесту, га је саслушао јудејски цар Агрипа II. Као непоколебиви мисионар, Апостол је и овог пута проповедао, изневши своју биографију и велика дела Христова учињена на њему – обраћење (Дап 23,12-26,32).

Након тога Павле, у пратњи римске страже, плови у град Мир у Ликији, а одатле на Крит, па ка Малти, где се његова лађа насукала на спруд. 61. године одлази у Рим где је проповедао тамошњим Јудејцима. У Риму је провео две године, од пролећа 61. до пролећа 63. године (Дап 27,1-18,15).

Из Рима одлази у Шпанију (63/64), затим у Далмацију, па у Ефес, где је Тимотеја поставио за првог епископа Ефеса (64/45). Затим је преко Троаде (1 Тим 4,13) отпутовао у Македонију (1 Тим 3,14). Неко време провео је на Криту, где је Тита поставио за Епископа (Тим 1,5) па одатле у Никопољ у Епиру. 66. године, поново је затворен у Риму (2 Тим 4,16-18).

Пострадао је мученички, 67. године. Посечен је мачем као римски грађанин.

Православна црква га прослваља 29. јуна по јулијанском календару.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)

Свети Петар

Свети Петар (Галилеја — Рим, 64) је био један од дванаест апостола.

Свети Петар је био међу првим Јеврејима који су постали ученици Исуса Христа. О његовом животу говоре приче из Новог завета. По њима је Петар био вођа првобитне заједнице јерусалимских хришћана.

Петар је био рибар на Тиберијском језеру. Са братом Андрејем одлучио је да постане Исусов ученик. Тада је добио арамејско имеКефа (камен), што је на грчком било Петар (грч. Πέτρος). У Матејевом јеванђељу каже се да је Христ сматрао Петра за темељ својеЦркве.

Петар се увек помиње први међу 12 апостола, и као онај који говори у њихово име. Често се у Библији спомиње, заједно са Јаковом и Јованом, као сведок важних догађаја (преображење). Свети Павле је сведочио да је Петар апостол за Јевреје, док је он апостол за остале народе.

Сва четири јеванђеља тврде да је на Тајној вечери Христос предсказао да ће га се Петар три пута одрећи пре него што петао закукуриче три пута. У три јеванђеља се описује како је Петар испунио ово пророчанство бојећи се од освете народа.

Петар је после проведених тридесетак година као свештеник кренуо за Рим где ће постати мученик. Апокрифна „Петрова писма“ кажу да је распет на крсту постављеном натрашке, јер је рекао да не заслужује да умре на исти начин као Исус.

Постоји још једна често помињана легенда која се везује за мучеништво и смрт Светог Петра. По њој је Петар покушао да побегне из Рима, а на путу га је срела визија Исуса. На питање: „Куда идеш господару?“ (лат. Quo vadis, Domine?), Исус му је одговорио: „Идем у Рим да ме поново распну“. На ово се Петар предомислио и вратио у Рим прихвативши своје мучеништво.

Римокатоличка црква сматра да је апостол Петар био први антиохијски епископ и оснивач римске цркве, то јест први римски епископ, и да је римским епископима Исус Христос наменио улогу врховног вође, учитеља и судије у хришћанској заједници. То је основа за теорију о примату римских бискупа. Остале хришћанске цркве не деле ово мишљење. За православну, англиканску и древноисточне цркве, Свети Петар је светац и први римски епископ.

Већина протестантских и католичких теолога, и многи историчари, сматрају да је Петар смртно страдао за време Нерона у Риму. Неки од истраживача сумњају у црквене ставове о улози Светог Петра у време раног хришћанства. На пример, историчар Ото Цвирлајн је у две опсежне студије демонстрирао да не постоје докази, ни писани, ни археолошки, да је Петар икада био у Риму.

(текст у целости преузет са сајта Википедија)

Кратак историјат СПЦ у БИХ (1. дио до укидања Патријаршије 1766 године)

Босна се у научним круговима вековима сматрала саставним делом српске етичке и националне целине. Током XII века она се осамосталила на политичком плану, али се и поред тога сматрала саставним делом Србије. У ствари, у XIII веку Босна се организовала као једна од српских држава западно од реке Дрине. Српска црква у босанској држави била је у канонском и духовном јединству са Српском црквом у Србији. Територијалним ширењем босанске државе ширило се и подручје Српске цркве у Босни.

 ширење средњовјековне Босанске државе

Од 1326. године у саставу те цркве налази се Хумска епархија коју је основао Свети Сава 1220. године. Када је Твртко I 1373. године проширио политичку власт над једним делом Рашке, у састав Српске Цркве у Босни дошла је и друга Светосавска епархија – Дабарска. Освојивши западни део српске државне територије, Твртко се после изумирања династије Немањића, појавио улози обновитеља српског краљевства. Као потомак српске династије Немањића, унук ћерке српског краља Драгутина, а припадајући у исто време босанској породици Котроманића, Твртко I се сматрао легитимним наследником и босанских банова и српских крљева. Он се зато крунисао сугубим (двоструким) венцем као симболом двеју држава којима влада. Крунисање је извршио највјероватније дабарски митрополит са монасима на Митровдан 1377.године у „српској земљи“, у манастиру Милешеви.

 манастир Милешева

После смрти краља Твртка Босна почиње нагло да слаби. У унутрашњим грађанским борбама појачана је римокатоличка пропаганда, подржавана од угарског краља и римског папе. Оштрица ове пропаганде била је усмерена на преверавање православних. Слабљењем централне власти у Босни омогућено је да почетком XV века дође до наглог успона три властеолске породице (Косаче, Павловићи, Хрватинићи) и до формирања њихових области у засебне целине којима су готово потпуно самостално владали. Област Хрватинића простирала се у западној Босни, од реке Сане па до Неретве. Земље породице Павловића обухватале су простор од Добруна на истоку до Врхбосне на западу, с центрима Борач и Олово. Област породице Косача проширио је војвода Сандаљ Хранић, а још више учврстио његов синовац Стефан Вукчић. Његову област су чиниле земље које су раније биле у саставу српске државе, тј. тертиорије од Лима, десне притоке Дрине, до Неретве. Када је био на врхунцу своје моћи, Стефан Вукчић Косача је 1448. године узео титулу “херцега од светог Саве“, а његово територија је прозвана Војводство светог Саве. За његово име везује сепостанак имена Херцеговина. Хумска Епархија, чије су се границе углавном поклапале са границама Херцеговине, почела се од тада називати Херцеговачком.

 карта старе Херцеговине

Босанска средњовековна држава пропала је 1463. године падом под турску власт. Херцеговина се одржала још неко време. Српска црква у Босни и Херцеговини дошла је под управу Охридске архиепископије. Иако под туђом политичком и духовном влашћу, српски монаси негују писменост, преписују старе и преводе нове књиге различите богослужбене садржине. Уз то, на овом подручју и прве српске штампарије, у Горажду и у манастиру Милешеви. Српски епископи нису се мирили са неканонским ширењем духовне власти Охридске архиепископије. То показује и покушај смедеревског митрополита Павла у првој половини XVI века да обнови Пећку патријаршију. За његово име везује се хиротонија епископа Теофана; Зворничка епархија у североисточној Босни, основана је још у XIII веку, за време краља Драгутина. Пошто је покушај смедеревског митрополита Павла завршено неуспехом, стање је остало непромењено до обнављања Пећке патријаршије.

 Обновљена Пећка патријаршија 1557. године

Пећка патријаршија је обновљена 1557. године. Српска црква у Босни и Херцеговини била је саставни дио патријаршије. Дабарски митрополит (од сада се назива дабробосански) постао је егзарх пећког патријарха за Далмацију, „егзарх све Далмације“. Седишта митрополита била су по разним манастирима, док на крају митрополит Мелентије Умиљеновић (1713-1740) ије пренео седиште у Сарајево, од када се ова митрополија почиње називати и Сарајевском. После митрополита Мелентија, па до доласка Грка Фанариота након укидања Патријаршије 1766, на трону Сарајевских митрополита су се изменили: Гаврило II Михић Михаиловић (1741-1752); Пајсије Лазаревић (1752-1759) и Василије Јовановић-Бркић (1759-1763).

 стара православна црква у Сарајеву

Херцеговачка митрополија се једно време делила на две епархије. Херцеговачка или Требињска са седиштем у манастиру Тврдошу и Лимска или Полухерцеговачка са седиштем у манастиру Св. Петра на Лиму. Обе епархије су 1739. године спојене у у једну, Захумско-херцеговачку. И захумско-херцеговачки епископи су мењали седишта док Арсеније II Јовановић-Паликућа (1751-1763) није пренео седиште у Мостар, откада се ова епархија почиње називати Мостарском. Неки од херцеговачких епископа бирани су за патријархе обновљене Пећке патријаршије (као Антоније 1571-1575; Саватије 1587), а неки су активно учествовали у устанцима за ослобођење од Турака (митрополит Висарион и Силвестар).

Hello world!

This is your very first post. Click the Edit link to modify or delete it, or start a new post. If you like, use this post to tell readers why you started this blog and what you plan to do with it.

Happy blogging!